Хашке конвенције: Николај Други као идеолог разоружања

Идеја о глобалној контроли наоружања траје 115 година. Иницијатор светске конференције о разоружању био је руски цар Николај Други. Дипломатска преписка са његовим партнерима коју је започео Петербург, трајала је до краја 1898. године када је на крају било одлучено да се сазове форум у Хагу. Припрема за њега трајала је још неколико месеци. Прва Хашка конференција отворена је 18. маја, на рођендан цара, и трајала је до 29. јула.

Зашто се идеја контроле наоружања, стварања неких хуманих оквира за војна дејства појавила управо у то време? Неки историчари стичу неколико повода. Први је политички: стварање стабилне и повољне међународне ситуације у Европи за Русију. Други је идеолошки: формирање лика велике империје као носиоца идеје мира и праведности. И трећи је финансијски: замрзавање војних буџета, што је за Русију која је осећала економске тешкоће играло важну улогу. А у целини Николај Други је решио да настави политику свог оца, Александра Трећег, који је ушао у историју као миротворац. То је једини руски цар при којем Русија није водила ни један рат.

Хашка конвенција била је први међународни документ о законима и обичаја рата који је ограничио примену неког наоружања. Може се рећи да је он поставио основу за међународни систем безбедности. Међународно-правне норме рата које су разрађене на Хашким конференцијама 1899. и 1907. године развијене су у Женевским конвенцијама 1949. године.

Конвенције остају на снази и данас – углавном као формулација принципа и норми међународног права које се односе на рат и које признаје већина држава. Њихово поштовање је обавезно, а кршење се оцењује као ратни злочин који подлеже кажњавању. Да истакнемо да је Совјетски Савез чак за време Другог светског рата изјавио да намерава да поштује ставове конвенције, али под условима узајамности. При томе неке тачке, између осталог оне које се тичу хуманог обраћања са ратним заробљеницима, СССР је поштовао беспоговорно, без обзира на злодела немачких фашиста у погледу совјетских ратних заробљеника.

Ипак норме одражене у Конвенцијама помало су удаљене од реалности. Ако би се испуњавале буквално, ратова не би било одавно. Али нажалост, популарни у своје време израз „мир свету“ остаје до данас само парола, каже војни историчар, потпуковник Јуриј Веремејев.

- Ова правила нису узимала и не узимају у обзир реалије рата. Зато, нико их фактички никада није поштовао – у сваком случају у пуној мери. Државе, полазећи од својих интереса и задатака, могле су да их примењују селективно. Истовремено ова конвенција је послужила као оруђе пропаганде у погледу противника. Општеприхваћени поступци су да се противник оптужи за све смртне грехове. Тим пре што свака конвенција предвиђа санкције против државе, армије које не поштују ове нроме. А у рату увек има побеђених и победника. И нико никада победнику ни за шта није судио.

Да, опет та устаљена фраза – двоструки стандарди. Очигледан пример савременог тумачења хашких конвенција од стране Запада је делатност Хашког трибунала за бившу Југославију. Дејства једних балканских генерала и бивших лидера проглашавају се ратним злочинима, других (читај – савезника) – самоодбраном и борбом за независност. По речима Јурија Веремејева, међународне конвенције се не склапају како би се поштовале неопозиво. Границе поштовања сваког споразума ограничавају се сопственим интересима земље – тако их је увек разумевао читав „цивилизовани свет“. И само Русија је сматрала: Ако си дао реч, држи је.