Људска права у служби геополитике

Пре тачно 60 година, 3. септембра 1953. године ступила је на снагу Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода. Овај документ постао је важан елемент у комплексу међународно-правних актова, који су фиксирали нову реалност после другог светског рата.

Ипак за минуле године тема људских права стекла је јасну геополитичку нијансу, а последњих година све чешће постаје изговор за нове оружане конфликте и чак праве ратове. У псоледње две деценије усталио се израз „хуманитарна интервенција“ – колико звучан, толико и расплинут са међународно-правне тачке гледишта. Под том акцијом се подразумева мешање споља у унутардржавни конфликт у циљу заштите људских права. Довољно је сетити се оружане интервенције НАТО-а у Босни и Херцеговини 1994-95., у Југославији 1999. године, у Авганистану 2001. године, у Ираку 2003. године. Исто се десило 2011. године у Либији и фактички се понавља ових дана у Сирији.

Како показује пракса последње две деценије, хуманитарне пароле и првобитни ограничени војни сценарио неизбежно се ревидирају у току саме операције – већ без позивања на основне документе УН. И то није случајно, објаснио је за Глас Русије шеф катедре за европску интеграцију МГИМО МИП Русије Николај Кавешников.

- У политици западних земаља на врло сложен начин су испреплетани и нормативни мотиви, тачније искрена тежња да се прошири зона демократије – и практични мотиви, везани за осигурање својих националних економских интереса, интереса у области безбедности и слично.

Данас Москва позива Запад да умири страсти поводом Сирије и да одустане од било каквог мешања у унутрашњи оружани сукоб у тој земљи. Ево како је објаснио у интервјуу за Глас Русије суштину руског прилаза директор руског Центра за друштвено-политичка истраживања Владимир Јевсејев.

- Руска тачка гледишта је оптимална. Она се састоји у томе да обе стране у Сирији – како радикална опозиција, тако и владине трупе, треба да прекину крвопролиће. То је сасвим разуман прилаз. Датиприлаз не претпоставља коришћење чак ни страних плаћеника којих је сада прилично много на територији Сирије.

Сви региони хуманитарне интервенције Запада уједињени су својим геополитичким значајем. Међу њима је постојање енергената, стратешки повољан географски положај, могућности за размештање војне инфраструктуре, које омогућавају да се контролишу читави региони. Није случајно што у свим тим регионима остаје војно присуство Запада, фактички никако не ограничено од стране УН. Очигледно да је сличан развој догађаја припремљен и за Сирију, независно од тога шта су нашли на лицу места експерти УН.

Петар Искендеров,