Како су сашивене усташке униформе

04.12.2013. год.

Значајније су идеје „Чисте странке права“ од броја њиховог чланства. На састанку тројице представника те партије са надбискупом Штадлером у Анексионој кризи (Иво Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од реке Дрине до италијанске границе у Истри. Како на том простору историја сама још није била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе, Јевреје и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступити пресељавању католика из једне покрајине у другу. Надбискуп Штадлер ће касније поднети петицију хабзбуршком двору о Великој Хрватској, док је у току рата, након 1914, изгледало да још има времена. На слици: Надбискуп Јосип Штадлер

Значајније су идеје „Чисте странке права“ од броја њиховог чланства. На састанку тројице представника те партије са надбискупом Штадлером у Анексионој кризи (Иво Пилар, Исо Кршњави и Никола Мандић) црта се оквир будуће Велике Хрватске од реке Дрине до италијанске границе у Истри. Како на том простору историја сама још није била створила свест о етничком хрватском идентитету, она се вештачки црта. Србе, Јевреје и Цигане би требало елиминисати из друштва, па затим приступити пресељавању католика из једне покрајине у другу. Надбискуп Штадлер ће касније поднети петицију хабзбуршком двору о Великој Хрватској, док је у току рата, након 1914, изгледало да још има времена. У Анексионој кризи 1908–1909, кад се голим оком са аустријске стране реке Дрине може видети како пред хотелима и кафанама (Љубовија) намештају столове, истурају црвену заставу револуције и почињу уписивање добровољаца у „Легије смрти“. Група око Чисте странке права одговора идејом стварања хрватске „Црне легије“ као одговор на могући србски герилски рат у Босни. Формираће је тек у априлу 1941, пошто је црна чоја за униформе опљачкана из јеврејских трговина, а Јевреји, уз обилату помоћ муслиманске руље, у три таласа одвођени на јаму у Западној Босни. Посао је завршен до новембра 1941. Усташке униформе су по моделу италијанских војних јединица за рат у Етиопији. Стога на капама не постоји појас за покривање ушију, него један мали појас за заштиту од ветра.

Ликвидација становништва као политичка мера није била изум тога доба. Постојало је то и раније, па одатле и неки преостаци старих обичаја. Из ранијег гоњења Јевреја из католичког друштва (можда и муслимана из Шпаније крајем XV veka) наслеђена је девиза „Један део препустити железу, други фузији и трећи експулзији“. Трећину побити, децу до 14 година асимиловати и препустити одгоју у католичким породицама да забораве одакле су и ко су, а трећну депортовати.

У другим деловима царства главни друштвени и политички ослонац Франца Фердинанда је странка бечког градоначелника Карла Луегера. Његова „Хришћанска социјалистичка партија“ је била корен из којег је настао будући нацизам у Аустрији. У Mein Kampf-у Хитлер описује како је са својом породицом био учлањен у ту антисемитску странку. Данашњи Светски конгрес Јевреја захтева да се поруши велелепни споменик Карлу Луегеру на бечком Рингу јер је Хитлер од тог политичког окупљања учио прве лекције антисемитизма. Престолонаследник Франц Фердинанд је Луегера слао у Сарајево ради придобијања вођства босанских муслиманских партија. Сачуване су фотографије направљене пред сарајевском градском већницом. Из Луегеровог антисемитског хришћанског социјализма родио се аустријски фашизам. Од 1934. до 1938. је Аустрију претворио у хришћанску „Сталешку државу“, док је Хитлер Аншлусом 1938. није укинуо. Странка је имала сарадника у Хришћанским социјалистима у југословенској и предјугословенској Словенији. Њено лево крило је сарађивало са комунистима у револуцији 1941. У позадини свега је била идеологија Католичке цркве, па није чудо да је сам папа Пије X у Јулској кризи 1914. саветовао да Аустро-Угарска окупира Србију и тако се ослободи корозивног утицаја на Јужне Словене у Босни, Херцеговини, Хрватској и Далмацији.

Епоха “змајеубица”

Могло би се рећи да Франц Фердинанд ни близу није имао неку подршку у народу, како би неки историчари некада и данас хтели. Обичан човек је према атентату на њега 1914. мислио као добри војак Швејк у Хашековом роману. На вест да је погинуо Фердинанд, добри војак је најпре мислио је ли то онај Фердинанд, брицо који је уместо ракије попио лосион за косу. Кад су му објаснили ствари, он се распилавио причом какав би револвер за такву прилику требало употребити и како би то он урадио. Закључак би био да је оно што је Франц Фердинанд настојао да историјски оствари касније називано протофашизмом. Касније фашизам је баштинио идеје о потреби одстрањења непожељних вера и народа у Средњој Европи. У На Дрини ћуприја Иво Андрић је оставио историјски вредан опис генерације Младе Босне.

Време пред избијање рата 1914. је доба кад духовима влада Ничеова филозофија о доласку епохе „змајеубица“, који ће створити нови свет храбрости. Треба, као стари Римљани у Помпејима, „живети под вулканима“. Полиција и судски иследници су, након атентата у Сарајеву 1914, покушали да реконструишу оно што се назива идеологијом тог покрета. Као Иво Андрић позније, сви су запажали да постоји друштвени феномен Омладине. Полиција је чак за потребе политичара сачинила и дефиницију шта је то Омладина пред 1914. То је покрет младих људи, средњих класа, који се интересују за политичка збивања и желе да учествују у њима. „Млада Босна“ је подстицај за име добила од сличне дружине у Хрватској и Далмацији, а први пут се у јавности јавља 1907. После атентата, полиција преврће све хартије из којих би реконструисала идеологију покрета. Узимани су писмени задаци са матурских испита, преписивани и тако, као историјски докуменат, сачувани у полицијским архивима. Иза писменог задатка младог Младена Стојановића стоји младић који је сасвим вероватно прочитао за једну годину више књига на србском и немачком језику него што су радили каснији професори универзитета.

У таквој клими се родила идеја, и она је остварена да се убије престолонаследник Франц Фердинанд. Само у раздобљу од четири године, од 1910. до 1914. постојала су четири покушаја да се он убије од јужнословенских омладинаца. Најпре је 1910. онемогућен да дође у Сарајево. Након што Босна и Херцеговина добива устав, парламент и оно што се назива покрајинским државностима, одређена је делегација за Сарајево под вођством Франца Фердинанда да представља царски двор на свечаностима. Србски посланик из Беча је известио Министарство иностраних дела да је забрањено да Франц Фердинанд предводи делегацију јер је узбуна у Мађарској била тако жестока да се изричито говорило да је његов живот у питању.

Черина и Ујевић атентатори

Светски ратови нису догађаји који би се рађали или окончавали малим поводима који се виде на површини и које је лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима тако великих универзалних ломова. Светски рат 1914–1918. не би био светски да је зависио од тога који је недовршени јужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат су морали постојати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено је општим расположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европском друштву, него штете. Живело се у убеђењу да је рат медицинско средство за одстрањење смрадова, опште трулежи. Данас постоји велика литература о томе, о општој заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања која се пред очима свију распадају.

А онда је у распеваној атмосфери након србских победа у Балканским ратовима група „Млада Далмација“, блиска сарадница „Младе Хрватске“, покушала да га убије у Дрнишу, јер је било објављено да ће тада проћи за Шибеник. Слободан Кљакић је о томе објавио кратку студију (Политика, Београд, 6. јула 2004). Позива се на још необјављени извор који се чува у оставштини Вицка Крстуловића. Млади песници Владимир Черина и Тин Ујевић су направили у Дрнишу, на мосту где се улази у град, заседу. Наведена је само година 1913. Уколико први покушај на мосту не би успео, предвиђена су још три, до самог пријема у градском већу. У тренутку, кад су се завереници врзмали у Дрнишу, у граду се нашао и већ тада признати светски уметник Иван Мештровић. Његово родно село је у близини. Кад је чуо шта његови пријатељи спремају, Мештровић се склонио у Сплит. Док Кљакић још није био довршио ову кратку, али врло драгоцену студију, Мештровић је био жив. Имао је атеље на једном католичком универзитету у Сједињеним Државама. Преко његовог сина су му се обратили писмом и од њега добили позитиван одговор да се завера заиста била створила и да је он због ње отишао у Сплит. У политичком погледу Мештровић је био истомишљеник младих песника, али је желео да херојску крв препознају само на скулптурама епских јунака, који „носе десну у лијевој руци“.

Са овом Дрнишком најуже је везана и лична завера 1913. ђака трећег разреда учитељске школе у Шибенику Луја Аљиновића. Нема података да је са њим била нека већа група. Полиција га је ухапсила, али га је уценила да неће бити изведен пред суд ако добровољно отпутује у Латинску Америку. Умро је у Аргентини 1965.

Четири покушаја атентата на престолонаследника за четири године, од којих је само последњи успео, упућују на закључак да нису случајни. Очигледно је престолонаследник био личност коме је царски мундир сувладара („Mitregent“), како је званично био проглашен, био замена за непопуларност у друштву. Сем подршке у клерикализованим редовима Аустрије и делом Словеније, већина је окретала главу од њега. Кажу да је био одвећ осоран, дрзак и нетолерантан према људима који су дубље мислили. Од Анексионе кризе 1908–1909. свет страхује да је то било последње опробавање снага пред велики рат који долази. У време када поверење света о Аустро-Угарској као урачунљивој светској сили опада, боље би одговарао један хладнокрвнији, политичким маневрима склон државник, а не подофицир који прети силом. Испољавао је аверзију према јужнословенском свету, па чак и рекао да би их свију – православне, католике и муслимане – требало потопити у воду и пустити католике да испливају. Очигледно је плагирао свог идеолога Карла Луегера да би све Јевреје требало оставити под водом, дуже од пет минута.

Светски ратови нису догађаји који би се рађали или окончавали малим поводима који се виде на површини и које је лако изложити греху са вести да се прогласе узроцима тако великих универзалних ломова. Светски рат 1914–1918. не би био светски да је зависио од тога који је недовршени јужнословенски песник први потегао ороз. За светски рат су морали постојати и светски разлози. Време пред 1914. оптерећено је општим расположењима да би велики ратни обрачун донео више користи сваком европском друштву, него штете. Живело се у убеђењу да је рат медицинско средство за одстрањење смрадова, опште трулежи. Данас постоји велика литература о томе, о општој заблуди да рат неће бити дуг, да ће разорити стара ткања која се пред очима свију распадају.

Убиство као историјска врлина

Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватској већина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве за уједињење са Србима у југословенској држави. Данас, када се сви хвалишу херојством што су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сједињених Држава, етнички очистили своју земљу, тешко је наћи појединца који ће признати да је комунизам и југословенска заједница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католички клерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедије могу лако понављати. Демократија уведена из Америке се свима огадила.

Жеља за ратом је ткиво које треба урачунати у општи збир узрока Првог светског рата. Нико није зебао да ће бити прва и најгора жртва, него да ће он добити. У интелектуалном свету Хабзбуршке монархије доминира покрет спасавања Запада („Abendlandsrette Bewegung“), који полази од тога да је социјализам такво спасоносно средство. Далеко је време да се међу јужнословенским, а најмање србским, ђацима траже такви истомишљеници. Најближи општем просеку је млади Мирослав Крлежа. Он је касније био јако сличан бечким „Левим људима с десна“ („Linke Leute von Rechts“). У трагању за идеологијом покрета омладине у Хрватској, Далмацији и Босни неке Крлежине приповетке изгледају као прави извор. Несношљиви утег клерикализма у Хрватској описао је у новели Млада миса Алојза Тичека. Два људска бића су уништена, јер се несуђени младожења морао заредити у непожељну животну судбину свештеника. Кад чују звона са катедрале, куварице у предграђу се крсте и распознају које је које звоно и шта поручује. Његова приповетка Велики мештар свих хуља отишла је даље и у капитализму видела оно што је Крлежа назвао „То проклето црно нешто“. Хрватски капиталиста шаље мртвачке сандуке по целом свету. Били су на цени због славонске храстовине од којих су направљени. Слаба страна свих тих левих људи здесна је што су мислили да такав колосални преображај са квасцем социјализма треба да почне од њиховог народа, без обзира колико је био далеко од одлучујућих средина. Ни Крлежа није своја дела објављивао у ово време припрема убиства у Сарајеву 1914, али су ипак била сок из плодова омладинског кретања пред рат те године. У познијим годинама је био искључиво на становишту да га треба сматрати покретом омладине од 1903, даље, и да је била ствар неразумевања да га нису прихватили у српске добровољце у балканским ратовима.

Ова прича се наводи на овом месту само што је епизода у општем стању интелектуалних скупина и целе омладине пред рат 1914. Данас не изгледа уверљиво да је у Хрватској већина омладине жудела за обрачуном са хабзбуршком државом, давала жртве за уједињење са Србима у југословенској држави. Данас, када се сви хвалишу херојством што су, уз обилату помоћ савеза Ватикана и Сједињених Држава, етнички очистили своју земљу, тешко је наћи појединца који ће признати да је комунизам и југословенска заједница било време, по свему боље од данашњег осећања да су само католички клерикалци задовољни постигнутим. Страх влада нама да се коренови ове трагедије могу лако понављати. Демократија уведена из Америке се свима огадила. Свакоме звучи чудно да су пред 1914. омладинци чекали тренутак да положе живот против тирана. Убиство као историјска врлина није измишљена од историчара. Да није имало чврсте основе у ондашњим друштвима, историчари не би ни знали за њу. Чак и у Француској, чија је демократија прижељкивана на Балкану као дар са небеса, убили су вођу социјалиста Жана Жореса, јер се противио рату. У Сарајеву је муслиманска улична руља викала: „Живео рат“. Проблем је у томе што су сви веровали да су неваљалци у табору њихових противника.