Европа: границе дозвољеног

У тешким временима, кроз политичку карту Европе назиру се реалне границе, које раздвајају овде насељене народе. И нису их успели променити ни време, ни људи.

Никакве санкције против Русије неће претворити руско становништво Крима у присталице данашњих власти у Кијеву. И обрнуто, никакве уступке Москве неће променити однос активиста војно-историјских клубова Западне Украјине према источном суседу. То и не треба да чуди. Одлуке светских моћника никада нису могле да натерају људе да забораве старе увреде и да се ослободе од предубеђења према суседима. Исто тако границе међу земљама, које су настале услед ратова и споразума, никада нису биле природне, дефинитивне и да су сви задовољни. Током историје, народи те исте Европе су се уједињавали и раздвајали, ратовали, насилно су их исељавали или су се они сами одлучивали да потраже срећу у далеким крајевима.

Границе, које су успоставили победници у Европи, Африци и на Блиском истоку након Првог светског рата и распада три империје, теоретски су пружали многим народима наду на самоопредељење и самостални развој. Исто тако „национално питање“ у СССР-у требало је да буде решено стварањем националних република. У пракси, као што је познато, десило се супротно – Други светски рат, нове границе у Европи, а касније распад СССР-а и неколико европских земаља.

Док су такви инструменти за решавање проблема, као што су начела међународног права о неповредивости граница и основни документи УН, који декларишу право нација на самоопредељење,- у очигледној узајамној супротности. И утицајни светски моћници почели су да траже решења или у декларисању „изузетака“, или у директном кршењу постојећих међународних споразума. Постојала је илузија, да ће кршења да се ограниче само појединим регионима планете, где на њих једноставно нису обраћали пажњу. Али када су се ове методе почеле примењивати у Европи, постало је јасно: закон понекад није праведан, а испољавање демократије није увек у складу са законом.

Илустративна потврда у новијој историји је недефинисани статус европских „непризнатих држава“. Тако се, упркос одлуци суда УН, која је дигла прашину,- Косово и даље сматра делимично признатом државом, и далеко од тога да су његову назависност признале све земље света. Ситуацију затеже и то, што неколико рејона са србским становништвом на северу покајине, Северно Косово, нису подређене властима у Приштини. Колико ће потрајати такво стање ствари, нико не зна, и очигледно је, да и након дугогодишње неодређености, тешко да ће Косово постати „права држава“. На тај начин, непризнате државе Европе налазе се у пат позицији, из које, на основу постојећег правног простора, једноставно нема излаза.

У случају Крима је јасно, да ни једна страна кримске кризе од самог почетка није могла и не може да уради другачије. Неки не могу да иду на компромис због свог разумевања закона, неки због правичности. Нажалост, у овом случају не поклапају се представе страна о овим појмовима.

Вадим Ферсович,