Село Велика је кроз историју позната као љута крајина која је упорно одолијевала разним завојевачима, поготово плавско-гусињским Турцима, а иначе била значајно мјесто још у средњевјековној Србији, јер се помиње и у познатој Дечанској хрисовуљи. Имали су ови крајеви знамените личности и јунаке који су гинули за крст часни и слободу свету. Није било лако опстати у вилајету плавско-гусињских ага и бегова, који су увијек, кад би их запало, презали да им узму слободу, а коју им они нијесу хтјели дати ни по цијену својих живота. Величани као и сви Полимљани, као уосталом и сви Срби, никад нијесу никог нападали него су кроз историју једино бранили свој дом. Зато је неразумљив страшан геноцид у Велици 28. јула 1944. године, када је страдало преко 400 људи, недужне дјеце, женâ и стараца, а за који нико није судски одговарао и нико се до данашњег дана није извинио за тај стравични злочин над недужним цивилима, иако је цјелокупној јавности познато да су тај стравични злочин извршили припадници СС дивизија ''Принц Еуген'' и ''Скендер-бег'' уз свесрдну помоћ домаћих зликоваца, балиста и вулнетара из Плава и Гусиња.
Пострада тада Велика ни крива ни дужна од страшног усуда, који је трајао непуних два сата посла, а нико од домаћих зликоваца макар да каза коју ријеч опроста, камоли да би затворен! Најтеже је било потомцима жртава, јер нијесу смјели јавно ни да проговоре о овом све до недавно заташкаваном злочину, зарад тобожњег ''братства и јединства наших народа и народности''. Тако су и многи врли савременици и мимо своје воље постајали таоци и ''саучесници'' страшног непочинства којем нема пандана у нашој новијој историји.
Како се може било какво ''братство и јединство'' одржати, ако се крије злочин и ако се злочин никад не осуди? За одговор на ово питање вапи историја, и етика, и право, и душа цијелог србског народа. Може ли данашња генерација, након 70 година од овог геноцида над србским народом, смоћи снаге да бар јавно изнесе потпуну истину о овом догађају?
Једном утврђена истина би била дјелотворнија од сваке судске пресуде, јер је она након толиког протока времена данас и анахрона и депласирана.
Надајмо се да ће се у будућем времену тако нешто и догодити.
