Страдање србског народа у Срему на почетку Велике војне

Пролог

У лето 1914. на широким пољанама  сремским  су се проредила и стада оваца и крда говеда,  али и уморни,  снени и  мрзовољни пастири. 

Прашњавим  друмовима сремачким све се ређе  иде,  јер нико не зна где се  може стићи,  па тако и нема више Србина    на њима као путника на уранку.

Униформе аустроугарске  војске  помаљају се попут плавкастих утвара  које пољски дух истура не би ли их Сунце видело.

И не би ли се Србин ратар и Србин пастир  уплашио. 

А уплашили су се,  куд ћеш више.

Од Саве допире тутањ хаубица као свакидашња јадиковка,  као подмукли јаук птице злосутнице али и  као туробна,  пригушена   мелодија   сушног и  спарног лета сремачког  у којему су се Срби  Сремци   страхом својим обавили,  облаче га  уместо доњег веша,   у рекље  им је  стрх ушивен,  шубаре невдиљивим  концима страха прошивене, поглед им је страхом сатрт. 

Шта ће с њима бити до пошљетка ?

Остадоше углавном онемоћали: жене,  деца,  старци
 

И то  не сви,  само они који су остали,  деца,  жене, онемоћали  старци.  А оне који су при снази,  кадре да ратују и аргатују,   аустроугарски официри одведоше некуд, тако да ни њихови ближњи  не знају ни где су,  ни  како им је. Теше их србски душмани,  иронично и подлачки, како крвници једино знају:

“Не бојте се   Срби, добро вам бити неће.“

Покупише  их  аустријски официри,  спроведоше до железничке станице   и укрцаше у теретне вагоне.  И воз крену.

Који ли  му је ред вожње,  кад би знали њихови ближњи,  било би им лакше.  Али,  то је војна тајна. 

Путеви који воде погибији се крију  и у рату и у миру

Сви путеви који воде погибији се крију и  кад је мир,  а не сада кад је почела војна за коју нико не може ни претпоставти да ће бити  највећа,  најдужа и  најкрвавија од свих ратова вођених досад на овој планети,  која је и без ове војне била  довољно крвава.

Конфискују коње

Официри аустријски  стационарину у Старој Пазови упадоше у Глубинце. 

Којим добром,  упиташе мештани.

Вашим добром,  одгворише официри увек орни да  с презиром и иронијом  зборе са Србима.

Официри аустроугасрке војске зборе овако Голубинчанима:

“Ето,  дођосмо да вам помогнемо у овим ратним невољама,  кад  се  већ ви не сетисте да помогнете нама  који ратујемо са дивљом Србијом бранећи   цивилизацијске вредности,  мир и благостање сваке врсте у нашој царевини,  која је и ваша држава  и у којој уживате сва права.

Ипак су вам у ово време ратно та права и преширока и превелика,  па ћемо морати да их мало скратимо и смањимо.  Све ради вашег добра. Јер нисте кадри да се  на  најабољи начин тим правима користите  у овом ратном вихору,  а да вам не шкоде.

Очекујемо да ћете нам бити захвали зато што утонулим до гуше у пословима   и бригама на фронтовима,  налазимо и воље и  времена   да  и о вама водимо рачуна.  Па тако смо спремни да вам олакшамо живот  на тај начин што ћемо  сваком домаћинству које има   четири коња одузети  два,  колико и онима који у шатли држе три коња,  а да се не  би наљутили паори са по два коња и  њима,  ево, прискачемо у помоћ и одузимо  им по једног  коња.  Тако ћемо вас растеретити  тиме што уз велико саможртвовање део бриге о вашим коњима пеузима царевина,  и то у најтеже време,  кад се велика војна распламсава.  Толика је брига моћне царевине Аустроугарске о свако паору србском у Срему,  а Голубинци   нису изузетак: “

Одведоше у  Петроварадин најугледније Голубинчане

Најугледније Голубинчане : пароха селксог  Дамјана Прерадовића,    трговца   овдашњег Светислава  Николајевића, кафеџију с раскршћа  Николу Пекића  и ратара  Свету Бељина одведоше у интернацију у Петроварадинску тврђаву. Каква им  судба предстоји,  какви  ли их дани очекују.

Убојицо,  име ти је Србин

Новине аустругарске  су се натјецале у ширењу мржње према Србима,  што им није било тешкпо.  Фронт мржење се ширио  брже и шире него  онај на бојном пољу.

Тако је један тједник  „ускликнуо  с љубављиу„: Убојицо,  име ти је Србин“,  а друге новине су  се на насловници,  а где би друго,  при врху стране,  крупним,  црним словима одазвале: “И јеси Србин,  проклето ти и сјеме и племе“!

И заиста,   власти и војска су у Срему,  који је припадао Краљевини Хрватске  и Славоније давале све од себе да се захтев са насловнице што је пре могуће „спроведе у дјело „  да се проклето „сјеме србском племену затре занавијек“.

И у Голубнцима владају ратни закони и нико без посебене дозволе не може изаћи из села.

Извјешће власти свеколиком пучанству

Пучанство се   позива  из свих шорова да се скупи у центру села испред општинске  зграде  како би сви чули  извјешћа власти,  објаве о заштити државног поретка  које дају могућности бруталних убистава и погрома без суђења и доказане било какве кривице,  и то све у тобожњој правној држави,   двојној монархији,  Аустроугарској.

     
ОБЈАВА
КОЈУ ЈЕ  10. АВГУСТА 1914.  У ЦЕНТРУ ГОЛУБИНАЦА ПРОЧИТАО ОВАЛШАЋЕНИ КУЛТУРНИ ИНФОРМАТОР ВОЈНЕ ПОСТАЈЕ ИЗ СТАТРЕ ПАЗОВЕ

„Обавјештава се пучаснтво Голубинаца са слиједећим извјешећем надлежне нам војне постаје у Старој Пазови:

Власти су  дознале,  а наше власти   све могу да дознаду само ако смеду,  а смеду, јер од никог се не  боједу,  јер да се боједу, не   би биле власти,  што јесу саде и остаће вавијек, само цар да нам поживи,  као што хоће,  јер су уз њега  двије моћне  царевине,  наша Аустроугаска и Кајзерова Њемачка. 

Дознале јесу власти наше моћне,  увијек истинито обавијештене , у шта сумњати се не требује,  да се по монархији нам клате  многи сумњиви и по државу  и опште опасни индивидуи,  како инозмени од преко Саве,  тако и овдашњи.

Како су ти индивидуи  у садашње вријеме  нарочито опасни по дјеловање војног и грађанског становништва нам, као и са становишта јавног реда и мира и сигурности особе и имања грађана, то вам ја,  овлашћени културни инфотматор војне аустријске постаје у Старој Пазови,  по  дужност својој, а по наређењу највиших државних инстанци,   предочавам у објави овој да је дужност свијех патриотских  кругова којима су у срцу наш император Фрања Јосиф и који се спомињу и славу његову удишу,  вјечну, првог угарског краља нам Сент Иштвана,  који је живијаше у 10.  стољећу  кад и основа  вјечну Краљевину Угарску, дужност је свијех нас и вас,   даклем, а и њих,  да помажу у тим областима јавног реда и поретка како би се такове особе  софорт нашле,  откриле и ухићене биле,   или на неки други начин   учиниле  безопасним на најефектнији могући начин,  зна се како.
 

Ради тога се позива свеколико пучанство села Голубинаца да се придружи свој публици у краљевини  Хрватске и Славоније  ,  да сватко од њих,  чим опази и најамњу сумњу  у погледу дјеловања  такових,  по државу  и јавни ред и мир  опасних елемената,  да то одмах пријави најближој  области дотичној жандармерији  и помогне властима,  а што може бити у њиховим мјерама  против такових особа. 

Као овлашћени културни инофрматор војне постаје  у Старој Пазови упозоравам посебно на то,  да је не само дозвољено,  него да је управо света дужност сваког  патриотског грађанина да такве елементе у случају нужде  и сам ухвати,  и а такове  личним уплитањем и заузимањем спријечи у њиховим покушајима и уопште у случају нужде  личним заузимањем учини све  да такови и њима слични. прикривени   елементи   одмах буду учињени  нештетним.“

Гдје год нађеш згодно мјесто,  убиј Србина !

Наратор:  а нештетно је пре свега,  то треба поновити,  чак је и пожењно,  препоручљиво:  убити,  објесити Србина, “гдје год нађеш згодно мјесто,   убиј Србина“,  као што су позивале пароле са насловнице тадаших  Србима душманских новина: УБОЈИЦО,  ИМЕ ТИ ЈЕ СРБИН !И ЈЕСИ СРБИН,  ПРОКЛЕТО ТИ И СЈЕМЕ И ПЛЕМЕ.

И јер те на то позива патриотска свест коју је поданицома краљевине Хрватске и Славоније  утувио први мађрски краљ, Сент  Иштван, чији ји рођендан  у Голубинцима као и свим осатлим селиам сремским обележен војним егзерцирима  на крју села,  као што је то учињено и 18. августа кад је прослављен рођенада Фрање Јосифа. 

( Наставиће се )

Бранко Ракочевић