Традиционалне вредности су стуб друштва

 ИНТЕРВЈУ: Андреас Келемен – "Традиционалне вредности су стуб друштва"
Разговарао: Милован Балабан

У свету дубоко нарушених вредности обичном човеку, ма коју друштвену позицију заузимао, понекад је тешко да се снађе и одреди према различитим појавама и феноменима. Савремени човек је често слуђен навалом дефиниција и тумачења сваковрсних, и нових и старих појава, које су некада имале јасно значење, те се стога народ захваљујући искуственим решењима према њима одређивао. Данас, услед нашег покушаја да се, између осталог и менталитетски, уподобимо новим трендовима инспирисаним у глобалним кухињама, изгубили смо стара поимања вредности, док смо од нових прихватили само њихову површину. У чему је вредност новог а у чему старог, као уосталом и о многим другим друштвено-историјским темама. разговарали смо са Андреасом Келеменом.

Андреас Келемен је стоматолог и хомеопата. Власник је стоматолошке ординације. Исто таско један је од оснивача предузећа „Руножиг“ за производњу природно гајене вунене постељине.

Последњих деценија се у медијима константно прича о људким правима, но тај појам, баш услед вишка информација, обичном свету некада и није потпуно јасан. За почетак овог нашег разговора питао бих Вас која су елементарна људска права и шта су примарни предуслови, којих друштво и појединац треба да се држе, да би остварили здрав и човека достојан живот?

Људска права су пречесто повезивана са политичким правима, припадањем одређеним социјалним групама и инсистирањем на правима на различитост, При томе, оно што је свим људима заједничко, оно што је неопходно за квалитет голог живота, као стан, храна, вода, чист ваздух, бива вешто маргинализовано, јер воде материјалној уједначености великог дела становништва, на рачун богатих. Богати, а самим тим и моћни, нису никада расположени за такву врсту прерасподеле материјалних добара у држави, већ по старој максими „Divide et impera“, завади, па владај, медијски инсистирају на разликама, често и друштвено контраверзним, да би се народу што више скренула пажња са примарних, егзистенцијалних, питања. Ово је проверен рецепт који широм света вековима успешно функционише. Само се у фокус стави нови спољни или унутрашњи непријатељ реда и поретка, и све се настави по старом. 

Право на стан, рад, здраву и испавну храну и воду, чист ваздух, су заиста примарна људска права, нешто што сваки човек осећа да му рођењем припада. Ова су права и међународно призната и прихваћена као део основних права човека у Уједињеним нација, те су прихваћена од свих земаља чланица, укључујући и нашу државу. Занимљиво је да кршење ових најосновнијих људских права није предмет рада ни једног међународног тела, нпр. Међународног суда правде, или неког другог међународног трибунала.

Мене је ова тема заитересовала, када се испоставило да данашње глобално смањење стопе морталитета, стопе смртности, и продужење просечног животног века није толико везано за развој медицине, колико за пораст расположивих количина индустријски призведене хране, без обзира колико била слабог квалитета, дакле резултат је драстичан раст бројности, квантитета, људског рода. Са друге стране због ниског квалитета услова живота, немања предходно поменутих примарних људских права, морбидитет, стопа оболелих, је у сталном пораст. Дакле, пораст квантитета, као и увек, у стопу прати пад квалитета, односно мања је стопа смртности, али је све већа патња, просечно дужи живот, али у мукама. Ова запажања су у мени потакла тежњу ка изналажењу путева за пораст квалитета живота.

Природна жеља сваког човека је да људи у његовој околини буду здрави и срећни, па се тако и наздрављало од прадавних времена до дана данашњег. Када се живот посвети лечењу, питање како до здравог и срећног живота постаје нека врста опсесије. Врло брзо се дође до тога да није све у лечењу болесних, већ је суштина како живети да болести буде што мање, односно шта је све, ради тога, једном човеку потребно. 

Човеку је пре свега потребна место за становање без влаге, прозрачно, зими угодно загрејано, а лети да пружи хлад, затим, умерена и уравнотежена исхрана од домаћих свежих и индустријски незатрованих намирница, чисте воде, те довољно кретања или вежбања. По мени су ово људска права „par exellance“, људска права изнад свих других, примарна сврха сваке друшвене заједнице. Данас се борба за људска права углавном своде на неке слободе говора, изражавања да нешто није у реду, да човек нечим није задовољан, и при томе се о свему прича сем о овим суштинским правима, без којих ни један одрастао члан друшта не би смео бити. Сматрам да је обавеза друштва да о овоме стара, и да је либерално-капиталистичка незаинтересованост за ова питања чисто зло. Такође је веома присутно и гомилање нездраве хране, њено масовно рекламирање на телевизији и тако вођење народа на странутицу. Боље би нам било имати мало доброг, него гомиле неваљалог, мало квалитета, место силног квантитета.

Друга, не мање важна ставка је свесност сваког човека како треба живи и како да се понаша да би био што здравији, јер је глупо свесно и несвесно рушити своје здравље, а онда од неког другога, лекара, тражити да те на брзину поправи, па трк назад у вртлог свакодневице. Свако прво мора да брине сам о свом здрављу, а постоје неке ситуације када и поред свасног понашања треба отићи лекару, али тада је организам из дуготрајног здравља ушао у краткотрајну болест, и обично уз помоћ лекара може лако вратити стање здравља. Са друге стране, ко си немилице руши здравље, и стално тражи помоћ од лекара, да би се опет вратио старим лошим навикама и понашању, ући ће у стање хроничне болести, и више му нико здравље неће моћи вратити. То је основна обавеза зваког човека, да чува тело које му је Бог дао, баш као што је обавеза друштва да му обезбеди услове за то, испуњавајући му основна права, о којима смо говорили у претходном одељку.

Као што се појединац мора окренути себи и својој заједници, исто тако и држава мора бринути сама о себи, а не да очекује спас од другога. 

Шта је услов за, не само покретање производње, него и за ма који напредак материјална сигурност, односно сигурност радника? Да ли је стамбена сигурност,  и ако јесте, како до станова?

Поседовање куће или стана је основно људско право, conditio sine qua non, и самим тим не би смело бити у раљама либералне економије. Некада су наши стари, када формирају породицу, долазили на слободан комад земље и, уз помоћ и рада читавог села, за пар дана подизали куће. Сваки млад човек је тако добијао скроман дом од своје заједнице, да би кренуо даље у самосталан живот. Данас је стан обична роба?!! Чак се ни не питамо да ли је то у реду! Нико се више не усуђује ни да помисли да би држава, као заједница данашњег времена, требало да додељује станове, као што је то до недавно чињено у социјализму. Чему толика гадљивост од свега из тог периода? Свако време носи са собом и нешто добро и племенито. У најмању руку би цена некретнина морала бити строго контролисана, да би човек са просечним примањима, а то је око 20000 дин месечно, могао да купи барем пристојан једноипособан стан.

Када предузимачи граде за приватна лица, на њиховом плацу квадрат „кључ у руке“ је знатно испод 500 евра. Цене локација за градњу су високе, јер су цене некретнина високе, а заправо је ту обично у питању робна размена – плац за квадрате стана, па ако је квадрат скуп и плац је скуп. Уз минимална потраживања државе, за стан или кућу у којој ће купац живети, не издавати, изостанак посредничких агенција, те нижу цену плацева државно прописана цена квадрата би требала бити око 500-600 евра, и тада би стан постао сваком доступан, као што је и нормално.

Данас би било релативно једноставно створити централну базу понуде и потражње некретнина, на нивоу државе, којој би се свака трансакција морала обавезно пријавити да би се могла обавити купопродаја, те самим тим уклонити паразитски слој агенција за некретнине, поготово зато што се већина промета некретнина своди на дељење баштине, дедовине, и уопште на неке облике замене. Сувишно је и говорити колико је неморално и погрешно да нека агенција за некретнине откида комаде баштине, због неинформисаности људи и страха од неретких превара, а које би опет обавезном централном базом понуде и потражње некретнина биле онемогућене.

Све више се прича о модификованој храни, односно храна нам је у најмању руку нездрава?

Здрава исхрана, не посебно здрава, већ само онолико колико су нам бабе и деде здраво јеле, без пестицида и хербицида, па макар се и мање јело, такође је право сваког грађанина, а морало би да се остварује под будним оком државе. Како је данас немогуће парирати великим светским произвођачима хране по ценама и обиму производње, циљ је оријентација ка органској производњи хране, и последично ка извозу оваквих врста намирница. 

Стварање и производња основна су људска права. Дакле, ако сваки појединац крене са тог аспекта и држава ће кренути ка опоравку. Какв би тај опоравак српске привреде у пракси требао да буде?
                                                                                                                                                       
Да би се човек осећао испуњеним потребно му је да нешто створи својим рукама, јер Бог је створио свет, а нас по свом лику, па је стварање у нашој природи – јестаству. Човек данас непосредно ствара у малим и средњим предузећима, породичним предузећима, зато су то елементи који треба да чине кичму привреде наше државе, баш као што је то био случај у Немачкој после другог светског рата. Држава стално прича о помоћи малим и средњим предузећима, а помоћ на краја углавном добијају велике трговачке компаније. Чак и оно што оде за мала и средња предузећа, првенствено усмерено ка производњи, већ се не прави јасна разлика између произвођача и других делатности.

Мала домаћа производња је данас преоптерећена пласманом својих производа и маркетингом, што до краја често буде и траљаво одрађено, па је улога система велепродаја, уз државно прописану обавезу пласмана преко 50% домаћих производа у асортиману, пут хармоничног развоја привреде. Једном формирана, у знатној мери самодовољна привреда, прошла је испит зрелости и спремна да уђе у беспоштедну арену светске економије. Показало се да је сваки други приступ привредно и државно самоубиство. У данашњој светској либералној економији не мањка упозоравајућих примера пропадања, међу којима смо и ми сами, а једина је за углед, не баш либерална кинеска привреда.

Можда сада звучи необично идеја да држава утиче на привредне токове, али супротним путем, путем превише слободног тржишта, смо и стигли до кризе у који смо, па тешко да ћемо тако наћи излаз.

Ви се бавите и призводњом вуне. Како је до тога дошло и колико је битна домаћа производња за примену народске медицине?

Верујући да је домаћа производња, на традиционалним основама, а опет прилагођена савременом начину живота једини пут излаза, пре пет година смо осмислили и покренулу производњу вунене постељине. Наиме, Пацијенти су нам често постављали питања шта би требали чинити да би живели здравије, шта треба променити у исхрани, спавању, вежбању и кретању и слично. Испоставило се да већина савета не представља велики трошак, већ само тражи доста труда и упорности од пацијента, све осим спавања. Наиме, оно што смо могли безрезервно препоручити било је коришћење вунене постељине и душека, што се испоставило да је веома скупо, често и ненормално скупо, и самим тим објективно недоступно нашим људима. Заправо смо тиме били запањени јер су наши преци до пре неколико деценија масовно користили вунену постељину, а данас смо напредовали до тога да нам је она постала недоступна.

Негде у то време пут нас је навео у област Пештера, околину Сјенице, где се наша аутохтона раса оваца Праменка, гаји већ миленијумима на исти начин. Овце слободно живе на пропланцима, без трага загађења у читавој области, и вуна коју дају је врхунска органска вуна, са обиљем ланолина, нешто суве траве, и јасним мирисом свеже вуне. Испоставило се да вунена постељина може да се понуди нашим људима по веома ниским ценама, упоредивим са постељином од вештачких материјала. Зато смо пре 5 година приступили пројектовању и производњи приступачне вунене постељине, од врхунске органске вуне наше аутохтоне расе оваца Праменке под именом РУНОЖИГ.

Како високе цене вунене постељине потичу пре свега од разних сертификата од квалитету и брендирања, одлучили смо се поћи другим путем. Није тешко препознати да је вуна вуна, нити да је памук памук, па сматрамо да се огроман терет сертификације производа може са пуним правом одбацити. Мало је познато да сертификати о квалитету вуне - познати Woolmark®, заправо није никакво међународно сертификационо тело, већ један бренд мултинационалне компаније AWI™ (Australian Wool Innovation Limited), са примарним циљем промовисања аустралијске вуне Мерино овце.

Стандарди по којима се додељује Woolmark® знак су формирани по својствима вуне оваца расе Мерино, те вуна аутохтоних балканских и кавкаских раса оваца не може носити овај знак, па у очима купаца изгледа као да је нижег квалитета. Истина је, наравно, управо супротна. Мерино вуна је танког влакна и мека, те пријатна за производњу одевних предмета, али се зато "ћеба" и производи су много краћег века, него код балканско-кавкаских раса, а поготово за постељину и израду вунених душека јер је превише стишљива због и три пута тањег влакна, а и наших традиционалних вунених "Сирогојно" џемпера, прслука и чарапа. То су перфидни и тихи начини гушења наше аутохтоне Праменке, ради форсирања аустралијке увозне, индустриски гајене вуне веома сиромашне ланолином, јер се он издваја и продаје козметичкој индустрији.

Због свега овога, сматрамо да можемо гарантовати за квалитет вуне наше Праменке, једнако као AWI™ за Мерино, па је зато и име нашег предузећа сложеница две речи "Руно" - овчија вуна и "жиг" - знак или белег, наша парафраза енглеске речи "Woolmark®" (енг. "wool" - вуна, "mark" - знак).

Господине Келемен, да ли, по вашем мишљењу, постоји излаз за посрнулу српску привреду и економију с обзиром да су наши извикани експерти, који држе полуге власти од 2000. године, заступници пропале неолибералне парадигме, и с обзиром да често у нашим економским круговима преовлађује свест да треба неко са стране да дође и да нас инвестицијама извуче из економске пропасти?

Често у наизглед безизлазним ситуацију постоји решење и излаз. Он постане  видљив тек када се на ствари погледа из другог угла, друге перспективе. Ни наша тренутна економска ситуација није изузетак. Деценијама смо се угледали на западно европски модел напретка, заснован на томе што су тамошње државе у почетку добиле велику помоћ и подршку од САД-а, па су се даље саме развиле. Дакле, ми стално очекујемо да се нађе неки добротвор, пријатељска држава која ће нам помоћи да кренемо у бољу будућност ...

У нади смо најпре гледали на САД, па на западну Европу, у последње време гледамо ка Русији, па онда, можда, и Кину... Истина је да узалуд чекамо на помоћ великих сила у нади да ће се на нас смиловати. Велике силе одређују у сопственом свету правила игре, које нама делују бездушно, али је једини начин на који оне опстају и превладавају, по крилатици „It’s nothing personal, just business“, „Ништа лично, само посао“. Полако постајемо колективно свесни те истине, и зато почиње да преовладава безнађе и разочарање у нашем народу. Заправо, безнађу нема места зато што нам нико од споља неће помоћи, јер то је само знак, путоказ, да нам преостаје само да се окренемо себи, и својим снагама.  Наравно, то не значи да ми треба да се изолујемо, већ да и ми треба да имамо сопствени сет циљева и да спрам тога прихватамо и повлачимо из веза са појединим светским силама

Ако желимо икакву будућност у овом свету, неопходно је да схватимо који је то посао, план и програм, сваке од великих сила, у датом тренутку, да бисмо знали када се наши државни интереси поклапају са циљевима неке од великих сила и да према томе управљамо своју политику. 

Ми данас имамо мало, и то мало је све на шта можемо рачунати. Ипак, у данашњем несигурном свету, стабилан основ на који се може рачунати са сигурношћу, може бити наш једини преостали пут ка напретку. 

Слободно тржиште, без државног протекционизма је решење без премца за економије у пуној зрелости, као у САД и западној Европи, но за привреду у развоју, која је уз то претрпела рат и изолацију, неопходан је другачији приступ, уз одређене мере заштите, све док не стаса. У противном наша привреда константно ће се давити у стихији либералне економије. Чак САД као предводник либералне економије, не тако ретко, прибегава неким мерама самозаштите, разних видова протекционизма, па не би било згорега да имитирамо и те аспекте водеће светске економске силе...

Значи, потребно је преиспитати све вредности које смо сматрали за коначне? Пошто неолиберализам пропада и на самом западу, како ми треба да схватимо државу, породицу и појединца, те њихов склад који ће бити добитан за нас све?

Држава и привреда нису само скуп индивидуа, већ један посебан организам вишег реда, који, успркос енормној разлици у величини, потпада под исте законе функционисања као једна породица, једна кућа. Да би једна кућа постојала, њени чланови раде, стварају, а створено користе за своје потребе, или продају другим кућама да би се могло набавити оно што је нужно. 

Наша држава данас ствара мало, а купује много задужујући се на све стране, и распродајући оно што је наследила за мало провода и комфора. Помислите да се чланови Вашег домаћинства тако понашају колико би вам кућа опстала ...
                                                                                                                                                        
Срце привреде је производња, а све остало служи да је подржи и унапреди. Данас је Кина највећи произвођач на свету и читав свет се слаже да је то данас најперспективнија држава, дакле – производња је перспектива. Запад се окренуо терцијалним делатностима, захваљујући томе што се знатан део њихове привреде повукао у заслужену превремену пензију, након што су више од века били потпуно посвећени производњи и продуктивности, тако да ми немамо права да их узимамо себи за пример све док не прођемо већину пута који су они прошли. Данас свакодневно слушамо како чак и Запад трпи тешке ударе економске кризе, па је питање колико ће и они, поред свег акумулираног богатства, моћи да опстану без повратка производњи.

Како у овим условима да покренемо производњу?

Најпре кроз став – произвођачи су цвет нашег друштва, а трговци и услуге служе презентацији и продаји домаћих производа. Стварање интелектуалне својине је стварање вишег реда али само ако доприноси домаћој производњи или је упоредиво са светским достигнућима из датих области.  Решење су разне бенефиције за производне делатности, нпр. 50% нижи доприноси него у непроизводним делатностима, субвенције у областима без домаће производње како би се она подстакла, или са недовољним и неадекватним производима, бенефициран рекламни простор, бенефицирано присуство на сајмовима у земљи и иностранству ...

Код нас се  углавном размишља о изградњи транзитних коридора, као што је коридор 10, али наша интерна саобраћајна мрежа, једнако је важна, а махом занемарена.

За један дугорочан и стратегијски план обнове производње потребан је рад на инфраструктури?

Занимљиво је да светске економске силе инвестирају у развој инфраструктуре само у оним државама које намеравају да развију, док у другима гуше, или бар не помажу у овој области развоја. Сигуран знак да нека светска економска жели да помогне развој наше земље била би масивна улагања у нашу инфраструктуру. Све док тога нема можемо бити сигурни да нас ни једна од сила није заиста ставила на дневни ред за озбиљну сарадњу. Наша би држава као махнита требала да тражи силу спремну за ову врсту улагања, јер ко год да је на то спреман је истински дугорочни партнер наше земље. Све остало су лажи и замазивање очију. Развој инфраструктуре је кључ и сигуран показатељ озбиљне шансе за развој привред.

Са аспекта квалитета живота, такође би веома много значила ширење саобраћајне инфраструктуре у циљу стимулисања претварања приградских села у комфорна предграђа са породичним кућама и даљинским системом грејања, претежно од обновљивих извора енергије. Хуманији градски живот могућ је само ако би се смањио број становника у градовима, па би самим тим било мање гужви, а то је могуће једино оријентацијом ка предграђима плански развијаним као градске средине, са градском инфраструктуром и јавним транспортом. Крајњи циљ ширења овакве мреже предграђа је децентрализација производње из градова ка ванградским подручјима и, касније, ка мање развијеним подручјима, ради уједначене настањености Србије.

Животна средина нам је загађена. Са друге стране постоје покрети на западу који се наводно боре против загађивања исте. Какaв је Ваш став о томе и колико заштита животне средине утиче на ментално и физичко здравље појединца? 

Екологија данас асоцира на постмодерни запад и new age покрете, што лако може да изазове одређену одбојност код традиционално оријентисаних људи. Оно што у тим у суштини позитивним токовима одбија, то је лицемерје и хипокризија њихових најгласнијих западних протагониста, при чему је довољно споменути Ал Гора, перјаницу читаве плејаде. Права је истина да је запад у својој незајажљивости природу извео из равнотеже индустријским и саобраћајним загађењем, баш као што је људе отргао из традиционалног начина живота, који је истински еколошки и органски везан за природу, и учинио их толико нестабилнима да данас велики део становништва САД живи под надзором психијатара и дејством преписаних им психоактивних лекова. При томе је психичка нестабилност прекурсор многих дугорочно онеспособљавајућих хроничних болести, а који су, на крају крајева, резултат поремећаја хомеостазе, равнотеже организма. 

За једно друштво, а самим ти и за државу која би требало да му служи, кључно је да га чине личности у добром и стабилном психичком и физичком стању. Човек има негде дубоко у себи уграђену потребу за стабилношћу, и цикличним предвидљивим променама, идеално у складу са сменама годишњих доба и другим природним ритмовима. Традиционална друштва су буквално изграђена око ових људских, хуманих, потреба, са својим годишњим обичајима, чврстом заједницом и узајамном помоћи, моба и слично, и самим тим би се могла назвати истински хуманистичким јер су грађене миленијумима по мери човека. Но, апсурда, хуманистички покрети су сви од реда антитрадиционални. Право слободе личности и говора заправо никада нису ни биле спорне у истински традиционалним друштвима, већ само у њиховим феудално – апсолутистичким деградацијама. Заправо ни једна од тековина западне демократије није сама по својој суштини спорна, већ је проблем у томе што је све то само флоскула, маска, личина, која скрива грдобу и лихварску празнину западне демократије.

Шта предлажете? 

Не треба се никада повести њиховим примером и постати антидемократа, или анти-било-шта-друго, јер негације негације води само у све дубљу изгубљености и хаос – а контролисани хаос је њихов циљ. Избацили су из равнотеже природу, свој и друге народе, избацују државе из равнотеже, монтираним демонстрацијама користећи људску патњу и несрећу за постизање својих себичних циљева, а по потреби и ратовима, и „хуманитарним“ интервенцијама. Стварност врло брзо развеје све илузије засноване на лепим речима западних дипломата, а остаје само нестабилност и изневерена надања.

Сваки искрени традиционалиста је за ИСТИНСКУ демократију, људска права и слободе, за суштину ових тековина, насупрот западним  формама и флоскулама.

Заступник сте тезе о природном устројству државе. Како су карактеристични народи кроз историју решавали овај проблем?

У Риму су у периоду Цезара и Аугуста постојале две струје. Конзервативна је била за очување републике и за моћи сенат. Припаднике ове струје је карактерисало класично римско одевање и умереност. Другу струју чинили помодари и скоројевићи склони власти једног човека, јер је лакше додворити се једном него многима ...

Одавде се лепо види, иако то данас можда звучи нелогично, да краљевства нису традиционална и природна устројства већ девијације које су често резултирале деспотијама, апсолутизмом и разним варијантама феудалног робовања већине становништва. Дакле, краљевство је први пад.
                                                                                                                                                        
Буржоаске и комунистичке револуције, су деспотију замениле тиранијама, бруталним или у свиленим рукавицама, као у данашњим западним демократијама, а које су заправо плутократије. Тако је пад настављен, убрзан и глобализован.

Занимљиво је осврнути се на просветитеље који су у доба француске буржоаске револуције, на челу са Жан Жак Русоом, били обузети идејама природног друштвеног поретка, и природне религије. Нажалост, у свему томе није било ни трунке вредности и устројства традиционалних европских, односно, индоевропских друштава, већ неке утопистичке симплификације потпуно неприменљиве у друштву оног времена, а камоли касније ... Оно што је у овом покрету значајно, то је што је, додуше крајње невешто, артикулисао дубоку потребу европског човека да се врати на органско и природно устројство.

Какво је по вама природно устројство народа и државе и шта је највећа опасност да се оно изгуби?

Традиционална друштва су органски развијана у складу са потребама заједнице, и устројством им је увек доминирала истински мултиполарна скупштина или савет, као сенат у Риму. Када је баланс моћи превагнуо са мулти поларне скупштине на биполарну функцију конзула, крајња консеквенца је била, и увек ће бити, власт у рукама једнога човека – тиранина, самодршца и сл. Како у држави, тако и у свету, биполарност води самовлашћу. Последњи пример овог правила био је хладни рат, након кога нам је остао самодржац САД. Наравно сваким сегментом овог света влада циклизам, и након ове униполарности, опет ће уследити оптимални мултиполарни поредак, који се већ данас назире у светској геополитичкој арени.

Поставља се питање да ли је природан поредак, заснован на власти савета стараца, родовске скупштине, и изборне извршне власти краља и првосвештеника, уопште могућ у оваквом многољудном свету? Верујем да јесте, и да би то био истински, а не као привидни западни, демократски поредак. Како држава и власт постоје због народа, а не обрнуто као што је данас пречесто случај. Данас у су сви погледи упрти у Кину као нови успешни државни модел, али то је заправо спој лоших страна два лоша поретка, незајажљивости капитализма и тоталитарности социјализма. 

Шта је најважније да би држава функционисала по природном устројству, односно које је то уређење по Вама оптимално?

Како год да назовемо уређење велико је питање шта ће од њега заправо настати. Битно је да држава дубоко посвећена социјалним правима најширег круга својих грађана и њиховим правима, а не личног богаћења политичког врха и пријатеља.

Можете ли укратко за крај да кажете ште је то што је по вама најбитније да држава Србија уради да би колико толико стала на прави пут?

Пут излаза, како га ја видим, могао би бити да се, призна банкрот државе свом народу, смањити и уједначити приходе грађана до највишег односа 1:5, а при томе смањити и трошкове живота, можда и у већој мери него плате. Даље смањити куповину иностране робе, односно већи део примања и тако одлази на трошкове живота и храну, па је питање да ли га уопште исплаћивати у новцу, или у неком облику који је еквивалент новаца, али не може на друго да се троши. Питање становања ставити ван тржишта, јер му ту није ни место. То Вам може звучати комунистички, али није. Тако је фунционисо Рузвелтов „Њу дил“, где су радници добијали плате за државне пројекте изградње у боновима којима су могли куповати храну и потребштине у државној радњи и платити трошкове становања, па ако је то био прави пут за водећу светску демократију, који је је извукао из велике економске кризе, не видим зашто бисмо ми то требали радити другачије. Тада бисмо могли и ојачати своју производњу, јер би се овим платежним средством могла купити искључиво домаћа роба. Осим тога, други део плате би могао бити у правом новцу, да омогући људима одређен осећај слободе избора, али никада до аутодеструкције из већ неког напада халавости. 

Политички је проблем још дубљи јер проистиче из дубоког немара, па и до злочиначког нехата за сопствено друштво и државу, скоро читаве наше политичке „елите“, ако се она уопште може тако назвати. Суштина проблема је у незајажљивом грабљену за себе, за своју личну добит, па је једини излаз да се смањи ово партијски организовано отимање. Поставља се питање – како? Сва противправна имовинска корист се стиче путем извршне власти, па значи да је решење истргнути полуге извршне власти из раља партија. Један пријатељ ми је рекао да једини институт античког права који никада није уведен у савремену демократију је избор политичких представника коцком из одређеног најширег круга људи квалификованих за одређену функцију у власти. Слажем се да би то било најбоље решење за нас. Да се на годину или две, без права поновног избора, без избора и скупих и непотребних изборних кампања, путем коцке бира народна извршна власт, одговорни изборним законодавним и судским органима, који би тада објективно били одвојени од извршне власти. Обични часни људи би једно кратко време обављали држане послове свесни да од тога неће профитирати, нити да се ту могу, потчињавањем некоме, вратити, а у случају злоупотребе следи ригорозан суд. Наш свет и тако воли кладионице и почасти, а ту је и фактор избора човека на фунцију Божијом вољом. Верујем да би овако изабрани народни представници, дали све од себе да за то кратко време што им је Бог дао, а не партија, учине што више да би се, са већом чашћу, за годину дана, вратили у своју заједницу.

Над њима би за мандата бдила изборна законодавна и судска власт. Договор о државном интересу би се међу скупштинским партијама сигурно брже и лакше постизао, без директне користи партијских чланова од управе државом.

Овако реформисана држава била би фунционална и самим тим далеко бољи партнер светским економским силама, при чему се приближавање било којој од њих мора базирати на тренутном поклапању привредних интереса, а не на емоцијама, јер и оне саме не би биле силе да нису биле примарно вођене економским интересима.

Верујем да би нас тих неколико дубоких промена убрзо вратили на прави пут, вероватно чак испред држава које нам данас звуче као недостижан идеал.