Наследник љубави која уме да саосећа

У Москви по 14. пут се додељује Награда Александра Солжењицина, великог писца, мислиоца, јавног посленика, Нобеловца. Ове године награду је добио писац и публициста Олег Павлов.

Оснивачи ове награде увек врло брижљиво формулишу особености стваралаштва својих награђених, једноставније говорећи, за шта им се додељује награда. Олег Павлов, између осталог, добио ју је за исповедну прозу прожету поетском снагом и саучешћем, за уметничко и филозофско трагање за смислом човекове егзистенције у пограничним околностима.

Дела 42-годишњег Олега Павлова више пута су била у видокругу књижевних награда Русије: био је међу номинованима за награду Велика књига и Национални бестселер, а 2002. годиен постао је добитник Руског Букера. Ипак награда Солжењицина највише одговара духу пишчевог стваралаштва, тим пре што је само стваралаштво поезано са наслеђем Александра Солжењиница. Солжењицин је увек био мени јаснији и ближи од осталих својом вером у човека, јер чак у Архипелагу ГУЛАГ код њега није показан мрак, већ светлост човекове душе, признаје Олег Павлов у интервјуу за Глас Русије.

Љубављу и саучешћњем према човеку чији је живот понекад страшан испуњена су сва дела Олега Павлова: то је 5 романа, међу њима социјално оштар Дневник болничког чувара. Трилогија Повести последњих дана, приповетке, есеји, сабрани су у књигу Гетсиманско време, издату прошле године.

За Павлова је највише мерило стваралаштва истина, скоро документарна. Овде није могло без утицаја Александра Солжењицина. Почетком 90-их Солжењицин је предао Олегу Павлову мноштво писама која су стизала у Руски јавни фонд чији је он био творац и која су говорила о неподношљиво тешким условима егзистенције. Млади аутор је требало да припреми објављивање са коментарима – на крају се представио рад Руска писма коју је критика назвала трагичном панорамом народног живота. Размишљајући у интервјуу за Глас Русије о томе како протиче руски живот, Олег Павлов примећује:

Добро и зло у нашем свету не треба да имају једнака права. Код нас говоре о кризи хуманизма. Делимично је то тако. И за мене то значи да је зло ипак добило више права и да уметност понекад чак даје право на презирање човека. Јер управо уметност у 19. веку је постала храна за најбезбожније утопије, разарање уобичајеног људског бића: Ниче и њему слични. Ако је 20. век био век тоталитарне идеологије, сада се може говорити о тоталитарној технологији. И масовна култура која се ствара помоћу тоталитарних технологија мени се чини, има исто деловање на људе које су имале страшне фашистичке државе: она обезличава човека. Веома ми је жао људи, видим како им је тешко због тога што не схватају себе у животу, како су људи у целини беспомоћни када губе ослонац. Они га траже, али све постаје сложеније зато што је много искушења.

Дела Олега Павлова се сада могу читати не само на руском. Она су преведена на девет језика, између осталог на главне европске и кинески. Замишљајући своје стране читаоце Олег Павлов претпсотавља да су то вероватно врло посебни људи који воле руску клутуру... Којима је занимљиво како савремени писац реализује задатак постављен пред њим – да забележи оно што смо видели, видимо и преживљавамо.