Живаљевић: Видовдан на Газиместану 2012

Кренули смо око 23 часа, а нешто пре пет ујутру били на административном прелазу Руднице, где нас је дочекала косовска полиција и прегледала личне карте свих путника.

 У конвоју су били аутобуси из Републике Српске из Бања Луке, Црне Горе, док се из Србије кренуло из Новог Сада, Београда, Краљева, Крагујевца, а успут су се придруживали и у Чачку. Поред тога, све време су поред нас који смо чекали провере, пролазили аутомобили из свих србских земаља.

Завичај

 Пејзаж завичаја осећа се као вољено биће. На административном прелазу Руднице, са српске стране, дочекала нас је црква Марковица, док се иза питомих брежуљака помаљало  сунце наговештавајући врео јунски Видовдан.

 Хоризонт праскозорја са шиптарске стране на Јарињу ружила су тешка борна оруђа КФОР-а са истуреним маскираним топовским цевима која су грубо парала небо. Овде су се недавно догађале барикаде и сила је у новој бази на најружнији могући сведочила о свом присуству.

 И полицији, међу којима је била и постарија спарушена жена, је било непријатно колико и нама:сви су из свог разлога гледали у земљу. Ми јер смо се стидели свог положаја -да нас неко пропушта у своју земљу, они, јер су тешко могли да сакрију непријатност што нас виде и што би најрадије да нас нема.

 Зато су одмах на старту размењене чарке око тога ко је где и код кога дошао, ко је уљез, што је вођа пута Стефан Апостоловић, максимално одговоран за све што се у аутобусу догађало, контролисао, апелујући на циљ наше посете и ходошчашћа.

 Некако смо прошли, али је остао мучан утисак да смо једни други много штошта имали да кажемо, поручимо и учинимо. Осећање је било обострано.

 Наставили смо пут с песмом, јер је тако било најлакше.

 Ћутке кроз делове у којима је већински шиптарски живаљ, песмом и машући трудбеницима  кроз „наше“ крајеве. Они су се на први поглед разликовали. У Бањској до Лепосавића и даље својим током Ибар се башкарио кроз врбаке, ижџикљали кукурузи, злате се жита и ливаде, трагови свадби на капијама. Све је то живот.

 Рекламе за продају станова, пароле  „Ово је Србија“ и „Стоп Еулексу“ на билбордима не мањкају. Јасно је где смо. Кроз  Звечан, варош која је србског броја 1 у тенису, Новака Ђоковића, зато што никада није заборавио своје порекло нити се погордио, већ у свакој прилици славио свој народ и отаџбину, прогласила за почасног грађанина! Новакови постери красе ово место. Веле да је Новак помогао са пола милиона евра, а возила хитне помоћи са натписом "Новак" имали смо прилике да видимо на свом путешествију.

Накратко се сви у аутобусу ућуте јер пролазимо около источним делом Косовске Митровице, настањеним шиптарима. Не скрећемо пажњу, али улазак у наш, северни део града, омогућава нам да данемо душом. Разгледамо квартове овог града који лебди у неизвесности опстанка, с неизрецивом тугом.

 У окупираним деловима мога завичаја, светог Косова и Метохије, некадашњи србски светли градови личе на Техеран: на сваком кораку се вијоре заставе ЕУ, САД, Немачке и Албаније, копије Кипа Слободе, који је јако популаран и сведочи о сервилности и захвалности коју Шиптари својим менторима и заштитницима показују на сваком кораку и њоме се, тако очигледно, диче.

 Ћутке  и са зебњом упловљавамо у стрмоглаве аутостраде главног града јужне српске покрајине, Приштине. Поред банака, трговина, ауто-сервиса и салона намештаја, хотела и ресторана виде се и распаљени димњаци великих фабрика. Јасно је да у њима окупатор окупатора, страна и далека сила ствара Мордор, извлачећи из недара земље коју је сам Бог даривао не штедећи, сва њена расположива блага. Небо Приштине сиво је од испарења из фабричких димњака. Некажњено се прља светло и чисто небо мога завичаја.

Видовдан у Грачаници

Понекад из чистог мира нити ичим изазвано заорило би се из момачких грла „Христе Боже, распети и свети...“, почетак Химне Петог корпуса. Певали су „Заветници“, „Канонисти“, „Витезови“, као што би, оружјем ако треба, ослобађали своју окупирану свету земљу.

 И ето нас већ у Грачаници. Дочекује нас ћирилица, „Ово је Србија“, српске заставе и огромна капија манастира који, ево, већ 13. годину обавезно окупља верно српство са свих страна.

Отворене продавнице, кафане, кафићи, много штошта се овде догађа. Између осталог, на Видовдан увече концерт „Амадеус бенда“, локални фудбалски турнир, почео је летњи програм. Раде и институције како бележимо објективом, омбдусман и суд.

 Бројни гости, али у неочекивано мањем броју, и овог су Видовдана дошли у манастир из 13.века, који је данас једна од саборних тачака васцелог српства.

 Капија србског верског објекта од културног и историјског значаја за цео свет, под заштитом Унеска, заштићена је, између осталог, као и многи или готово сви на Косову и Метохији, бодљикавом жицом! Зато што ваљда сведоче о србском бивствовању овде од давнине.

 Око и у порти патроле Косовске полиције, са војницима КФОР-а, чак и вишим чиновима ове стране војске.

 Много је униформисаних група омладинских патриотских покрета из србских земаља данас овде. Они су млади и здрави, свесни значаја свог присуства данас. Многи су донели значајну хуманитарну помоћ. Јер, овом народу, да би опстао, иако он зна да мора остати овде, треба и помоћ.

 На бини испред манастира, задужбине Светог краља Милутина из 1310.године подигнуте у славу Успећа пресвете Богородице, сви србски црквени великодостојници: од партијарха србског Иринеја, до владике Рашко-призренског Теодосија, викарног епископа липљанског Јована ...У свом обраћању, владика Теодосије говори пастви, али је много занимљивије што је најавио присуство великог броја четника из Аустралије који су Грачаници донели помоћ. Епархија и ове године додељује ордење и плакете мајкама четворо и више деце „Девет Југовића“.  Захваљујући Србима из Аустралије, свако ће од 199 деце добити по сто евра! А међу 47 мајки, Јозефина Станишић из Граца добитница је првог оредана јер је родила и одгајила шесторо деце...

 У првом реду док је служена литургија виђена је Рада Трајковић, директор болнице у Грачаници,  Оливер Ивановић, државни секретар Министарства за Косово и Метохију, амбасадор Руске Федерације у Србији, Његова екселенција господин Александар Конузин.

 Кад је владика објавио да је окрепљење за госте сервирано, народ у реду  чека да се фотографише са Конузином, који стрпљиво позира и с наклоном одговара на изливе љубави  Срба. Њима је само амбасадорово присуство Видовдану на Косову и Метохији сведочанство заинтересованости браће Руса за овај горући проблем, који се решава на једнострано задовољство Шиптара. До даљег.

 Грачанички манастир је комплекс од  изузетног значаја и због своје историјске важности и лепоте на листи заштићених споменика УНЕСКО-а. На петом километру удаљености од главног града јужне српске покрајине, Грачаница је архитектонски бисер са својих пет раскошних кубета, које у основу уписују православни једнакокраки крст. Има вредан живопис, који је у великој мери уништен пожарима и похарама у прошлости и седиште је Рашко-призренске епархије.

 Тешко се живи, посла нема, види се то по оскудним трговинама у које улазе ретки купци.
 Нема слободе кретања, нема посла, перспективе су слабе, србује се, али је питање опстанка крајње забрињавајуће и непријатно, закључујемо из разговора са млађим људима који седе у кафићима.

Газиместан, србски Јерусалим

 После 11 часова крећемо на Газиместан.

У аутобусу се препричава да је косовска полиција из чиста мира вратила аутобус са навијачима и да је код Мердара дошло до инцидента у којем је тринаесторо младих људи повређено, а двоје са прострелним ранама. Дакле, с правом се саветује опрез, са образложењем да „Росу“ траже провокацију и неће бирати средства да остваре циљ- да Србе одврате од ових поклоничких путовања, долазака на света места на велике историјске датуме, као и пуцњаве којом би демонстрирали силу и моћ.

 Туга постаје силнија. Вође пута саветују на максималну уздржаност. Преносе искуства из претходних похода, да ће јединице специјалне полиције Росу провоцирати оне који су дошли да обележе Видовдан на овом светом месту.

 Траже се прикладније мајице од провокативних, пакују заставе у ташне, али нико није очекивао да ће из специјалних аута искакати пред људе под пуном војном спремом, исукавати своја убојита оружја и изигравати људе пауке. То уноси додатну нервозу, јер посетиоци знају зашто су и где дошли. Без ратничких намера, барем не на Видовдан.

 „Росу“ их прозивају, питају где су и  зашто дошли, сипају со на рану.

 Онда се окомљују на мајице и знамења. Не дају крст, не дају српске симболе на грудима. Знајући шта се догађа, већина младића пресвлачи „обичније“ мајице, али неке покушавају да прошверцују на себи. „Росу“ скачу на њих, скидају им мајице, остављају их голе.

 То се управо догађа Владимиру Ђакиву из Земуна, који просто са сузама у очима, немоћан да реагује, трпи зулум. Божи Поповићу се не дозвољава да прође са мајицом „Заветника“. Наш апарат бележи дуже цимање и варничење у којем је Божа лако могао „попити“ неки пендрек или кундак црног застрашујућег аутомата. Некако се све то мирно завршава, али је његов пајтос „зарадио“ лом вилице и повреду аркаде, те је са лакшим повредама смештен у аутобус.

 У међувремену „Росу“ искачу из околних њива, са ауто-пута, прете, кидишу, добацују провокације и непристојности.

Разгледају груди и леђа, као да Србе спроводе у логор. Враћају Машу Бјелицу из Београда због црне мајице на којој је с предње стране представљен милешевски Бели анђео у крсту. Почиње расправа и цимање, која се завршава тиме што специјалац свлачи мајицу са ње и она остаје у вешу. Маша је иначе учитељица веронауке...

 Мајицу  „Заветника“ је другом без икаквих обележја морала да замени, али не без суза Милица Ђурђевић. „Могу да нас свуку, могу кожу да нам огуле, неће нас одвратити од долазака на наше светилиште, Косовско бојиште“- каже Милица.
 Испред колонa девојчицe са познатим завичајним говором. "Одакле сте?"
 -Из Витине, одговарају. Из мог завичаја.
 -Колико вас има сада тамо?
 Кажу свега две куће у Витини, око 40 у болижњем Бинчу. То је некада било чисто србско, и то не тако давно. Данас? Сутра? У свом завичају нисам била од 1996. године.

 Заставе, обележја, шајкаче, кокарде, мајице полицајци бацају у јарак иза својих леђа.

 Утом на небу приметим птицу. Рођена на Косову и Метохији, ја пратим знакове и лет ове слободне птице учинио ми се као Дух Господњи који је на Видовдан с невољницима својим, на тешком искушенију.

 Вера наша православна налаже нам да у храмове и светилишта долазимо пристојно обучени. Бог с небеса гледа и све види, зна његов народ. Зна зашто је полуго и да је данас због Бога, вере, наде и правде он данас на распећу.

Достојни предака

Утом пролаз кроз хиљаде ходочасника крче за црквене великодостојнике. Са њима је Конузин.

 „Свлаче нас“-вајкају му се успут уморни, ознојени, већ изнурени Срби.

 Конузин и наши црквени поглавари све ово виде и спремају поруке после богослужења.

 Чују се гласни повици: „Хоћемо оружје! Хоћемо оружје“.

 Покушавајући да стиша прокључалу паству, међу којом је највише младих, викарни еписког липљански, Јован Ћулибрк успева да задржи њихову пажњу. Он Косово Поље, које се прострло у недоглед, са кубетом изграђеним у спомен на Косовски бој, пореди са Синајем, светим местом Јевреја. Сећа се светога кнеза Лазара који је донео одлуку да за веру и крст часни погине и жртвом га је својом сачувао до наших дана. „И Косово изгубљено вратили смо на коњима својим после 500 година, откуда нам право да као потомци њихови очајавамо и губимо наду да ће опет једном бити наше?“- запитао је владика Јован присутне.

 Кроз народ се разлеже уместо одговора, сасвим тихо, као бруј „Са Косова зора свиће...“

 Венце на споменик великој Косовкој бици у погинулим јунацима полажу делегације ветерана и града Приштине.

Клицање Младићу и Караџићу

 Неко се из масе пожалио: „Туку нас“!

 На поновљено скандирање „Хоћемо оружје“, „Ратко Младић“ и „Караџић“, присутнима се обратио патријар србски Господин Иринеј:

 „Ми смо овде и данас на најсветијем месту своје историје. Ово је место за молитву, сећање и враћање историји, 623 године уназад.
Будимо достојанствени, и отрпимо. Све ће ово проћи, а Косово и Метохија је свих нас који на њему живимо“-беседио је патријарх, после чега се бес ојађених и понижених стишао.

 Непрегледна маса ходочасника од којих су многи стигли из свих крајева Косова и Метохије, и Црне Горе сопственим аутомобилима, сливала се назад ка ауто-путу.
 На бини се, поред поменутих појавио и некадашњи министар за Косово и Метохију, проф Слободан Самарџић.
 Реаговао је на немиле сцене које је видео својим очима,а народ с Косова и Метохије му је прилазио да га поздрави.
 На Газиместану је био и Александар Вулин, председник Покрета социјалиста, чланице победничке коалиције "Покренимо Србију" на недавним изборима у Србији.
 Упознали смо и Дару Радоњић, тетка Дару из Смовица код Подгорице, која је високо, са крова споменика Косовским јунацима, махала заставом Социјалистичке народне странке. Поносна што је на овом месту, тетка Дара нам је рекла да су из Подгорице на Газиместан стигла два аутобуса, из Никшића један, колико и из Котора и Херцег Новог, као и безброј аутомобила.

 Мноштво деце, будућности света, дошло је на причешће, као некада јунаци Косовског боја у Самодрежу цркву.

 Певало се тихо целим путем.

 Косово поље горело је на сунцу. Проносе се гласине да, иако под заштитом, неки  којима ништа није свето, покушавају да га оскрнаве.

 Жене беру цвеће које љуто мирише, жуте цвасти, хајдучку траву.

 Тишина света прати тужни скуп од неких пет хиљада људи.

 „Росу“ демонстрирају силу, довозе специјална оклопна возила, навлаче бодљикаву жицу око Газиместана.

Али, негде дубоко, љути на судбину, знају истину, којом сам и ја прогледала на овом ходочашћу. Ово никада неће бити земља насилника и отимача. Она је србска и никоме под земним шаром, доли Србима, може припадати. Она је србска и кад је у туђим рукама.

 Мирна сам и спокојна.

 Свака ова стопа коју смо данас целивали великим искушењем које нам је усуд послао, натопљена србском крвљу Господњих ратника, водила ме је ближе олтару.

 Нити ова земља нити овај народ, са децом коју рађа, има рашта бринути.

 Косово пева и кличе, а народ србски  у све већем броју долазиће.

 Тада су, манити и бесни посегли опет за силом. Напали ђачке аутобусе жуте, којима се Србадија довезла из околних косовско-метохијских места.

 Једна каменици на путу према Приштини стигла је и наш аутобус, те смо до Београда путовали без стакла.
 Они које у Београду олако ките хулиганима и клерофашистима су на повратку у Косовску Митровицу дали крв Клиничко болничком центру. Било је чак 19 добровољних давалаца, највише управо из нашег аутобуса, њих чак деветоро.

 Окупатори свете српске земље нису без разлога показали страх. Имају се и чега и кога бојати: Бога који је увек са Србима, јер никада нису одступили од њега.

 Не заборавите на ЗАВЕТ: ДОГОДИНЕ У ПРИШТИНИ!





 Аутор: Жана Живаљевић