Против кога пријатељују пријатељи Сирије?

У четвртак у Холандији ће бити одржан нови састанак Пријатеља Сирије. Овај форум обједињује земље и организације које подржавају сиријску опозицију у њеној борби за свргавање Башара Асада. Састанак се одржава у контрексту све јачег оружаног сукоба у самој земљи и почетка посредничке делатности специјалног представника УН и Лиге арапских држава за Сирију, бившег министра иностраних послова Алжира Лахдара Брахимија.

Тему наставља наш коментатор Петар Искендеров.

Међународна група пријатеља Сирије најмнгобројнији је и истовремено активан форум који спаја противнике Башара Асада. На изворима њеног формирања стајао је председник Француске Никола Саркози, који није крио намеру да у Сирији понови либијски сценарио.

Што се тиче администрације америчког председника Барака Обаме, за разлику од времена Џорџа Буша млађег, САД спроводе префињенију спољну политику. Представници Беле куће у свакој повољној прилици подвлаче да после повлачења основних снага армије САД из Ирака предмет главне бриге Вашингтона остаје Авганистан. У другим кризним жариштима попут Либије и Сирије, Американци више воле да делују рукама својих савезника. При томе геополитички циљеви САД остају исти.

Делатност групе пријатеља Сирије изазива много питања. Уочи актуалног састанка у Холандији, у Каиру је одржано заседање такозване контакт-групе за Сирију. У њу спадају Египат, Иран, Саудијска Арабија и Турска – земље које заузимају различите позиције у погледу председника Башара Асада, али при томе су утицајни факори у региону.

Ипак је очигледно да ће се Запад потрудити да избегне било какво учешће земаља које нису под његовом контролом у организацији мониторигна дешавања у Сирији. И мада се званично говори искључиво о жељи да се спречи хуманитарна катастрофа у Срији и да се помогне да у тој земљи тријумфује демократија, сам карактер антиасадовске коалиције пружа основе да се у то посумња. Јер земље које чине Лигу арапских држава на челу са Катаром и Саудијском Арабијом, и тим пре приапдници Ал-Каиде који ратују на страни сиријске опозиције, тешко могу да претендују да улогу учитеља демократије. На ово мешање циљева Запада у Сирији и шарениш табора противника званичног Дамаска скренуо ј епажњу слушалаца Гласа Русије шеф сектора за политичке интеграције Института за Европу РАН Николај Кавешников.

У политици западних земаља на врло сложен начин испреплитани су нормативни мотиви – тачније искрена тежња да се прошири зона демократије, и практични мотиви. Последњи су везани за осигурање њихових националних економских интереса, интереса у сфери безбедности. Политика понекада ставља у исти кош врло различите режиме и чини савезницима људе са супротним погледима.

Али организација и образлагање оружаног мешања у сиријски конфликт споља тежи је задатак него 2011. у Либији. Узрок је одсуство резолуције СБ УН која даје макар увијено одобрење за интервенцију. У случају Либије такву улогу је одиграла резолуција о увођењу зоне забрањене залетове изнад земље. Ипак што се тиче Сирије после супротстављања Русије и Кине Запад не успева да провуче кроз СБ УН чак такав расплинути документ. Зато се рачуна на формирање максимално широке, мада и крхке коалиције земаља, правобранилачких и хуманитарних органиазција које су у стању да придодају појачаном притисаку на Дамаск међународно-легитимни карактер.