Дани(ј)ел Симић: У сијенци кивија

Ово што пишем, пишем гледајући изнад себе лишће кивија и његове чупаве плодове. Има нешто чудно у томе за једног континенталца. У ваздуху, као да се још осјећа мирис пожара, за које локалци тврде да људи сами пале, због дневница које добију кад иду да их гасе.

Нијесам човјек који прелако износи тврдње. Тако да, што се тиче политичких прилика у некадашњој општини Требиње, а данас слободном краљевском граду Републике Српске, нијесам се имао шта изјашњавати, док нијесам пар пута отишао и сагледао ситуацију.ж

Требиње се међу млађима прочуло у Републици Србској и остатку србских земаља, када је доле основана ликовна академија. Они Београђани авантуристичнијег духа и лоше штеле у ужој Србији, добили су локацију лакшег пријемног испита, а да није Приштина. А, валахи, и Бањолучани. Дакле, одличан потез.

Некретнина са погледом на море

Друга ствар са Требињем је што је то једина општина у Републици Србској из које се може видјети море. То је неки најближи облик Медитерана, мириса агрума и борових иглица; а који је у неотуђивом републичкосрбском власништву. Такође, простор Суторине по свим демократски важећим принципима и даље припада катастру Општине Требиње. Данас, рекосмо, једног од седам Градова у Републици Србској (6 + Брчко).

Да не дужим пуно прије приче о локалним изборима 2012. у Требињу, Ђуро Пуцар Стари се напио једном приликом и рекао да пренесу књиге из катастра Општине Требиње, у Општину Херцег Нови. Тако је појас мора (угрубо, на потезу од утока ријечице Суторине, па до границе са Превлаком) прешао у власништво Општине Херцег Нови и, самим тим, Социјалистичке Републике Црне Горе.

Никада ни једна скупштина, ни једне од ове двије републике, није изгласала (ових дана у причи са хрватским Сабором популарно – ратификовала), споразум о промјени границе или нешто слично.

Укрштање црквене и међудржавне границе

Епархија захумско-херцеговачка Српске православне цркве и даље има ингеренције на том комаду србског мора, а не Епархија црногорско-приморска (исте те, Српске православне цркве). Излаз Требиња на море остварен је на исти начин, и по истом правном основу, кад су се цртале АВНОЈ-евске границе, као што постоји излаз на море у Неуму.

Некада давно Дубровачка Република је желила да их се од Млечана на два мјеста разграничи територијалним интегритетом турске империје.

Погађате већ – Неум и Требиње. Осим што је Неум данас обична општина...

ПРВИ ГРАДОНАЧЕЛНИК У ПОВИЈЕСТИ

Требиње је, дакле, одлуком Народне скупштине Републике Српске, добило право да се зове градом. Што је, ако ћете искрено, потпуна прдимаховина. Уопште се не назире шта је то битно промијењено у животу грађана, оног тренутка кад општина добија статус града?

До оног тренутка када Градоначелник не буде имао ингеренције да сам одабере начелника Центра јавне безбједности и сличне полуге власти у граду, већ им то све диригује републичка власт – до тада не причамо о било каквој аутономији. Треба се, дакле, пазити тога да неко и Републику Српску не сведе на ниво фолклорног друштва, које се, ето, само зове Република, као што се општине зову градовима.

У Требињу могу нарасти и смокве, али далеко да је стандард грађана такав да доле цвјетају руже. Сви велики индустријски комплекси су упропаштени, незапосленост је огромна, исељавање је постало сасвим редовна ствар, туризам је сведен на успутно испијање кафе у пролазу са мора и понекој групи која долута из Дубровника да се наједе пршута за мале паре. Сав напредак је закочен у густој страначко-непотистичкој мрежи сисања буџетских средстава, страха од слободног говора и мишљења, те ропске филозофије.

Ништа од тога не би знали у спољњем свијету, да се није појавио Небојша Вукановић. Апсолутни јунак медијског простора и борац за понижене и увријеђене. Требиње би за остатак Српске било неки идилични медитерански градић који сви волимо. У стварности, у њему грађани не могу да живе животом достојним усправног човјека, па се све више и више исељавају, док не опусте у судбини читавог истока Српске.

Систем је озбиљно болестан и огрезао сам у себе. Требиње би морало бити србска Калифорнија, али то није из јавашлука, безидејности и паразитске психологије владајућег слоја. Кандидатуром Небојше Вукановића за мјесто градоначелника, односно његовом побједом, могло би се нешто кључно промијенити у том граду. И не само у овом граду, већ у читавој Србској.

Не бих се задржавао на квалификацијама Доброслава Ћука или Славка Вучуревића; јер немам проблем с тим да одмах кажем како би за грађане Требиња Вукановић Небојша био много, много боље рјешење. Дакле, са нагласком на много. Не за страначке прваке и ухљебљено чланство, већ обичне људе који би већ у првој години видјели резултате.

Даљински управљачи из централа

Небојша Вукановић је од првог дана изнио свој конкретан програм. Покушавали су га дискредитовати преко медија које су платили, али им је узвратио изузетно посјећеним трибинама, да су на крају почели да говоре Вукановићев програм као да је њихов.

Није одговоран ни једној странци и то је идеалан положај за мјесто градоначелника у граду са овако тешким стањем, који вапи за промјенама суштинске природе. Он ће одговарати искључиво грађанима који су га бирали, а не странкама са милион гладних уста и финансијерима још гладнијим за милионима. Марака.

То што га, противно одлуци централе странке, више него отворено подржава Демократска партија у Требињу, то би требало само да брине оне странке које то нијесу урадиле. Рецимо, ја бих прво очекивао да то уради СДС, јер ће у противном, уз начелника који је из ПДП, потпуно изгубити идентитет у овом граду. Зато Вукановић има незваничну подршку из свих странака, и позиције и тзв. опозиције, гдје појединци испотиха раде за њега и надају се његовој побједи, крајње незадовољни одлукама које су дошле из централе њихових странака у Бањој Луци.

Људи из ДП су, водећи се здравом логиком, ухватили прикључак са сировом снагом и готово општенародним фронтом омиљености који оличава Небојша Вукановић. Јавно се успротививши Чавићу и исто тако јавно подржавајући Небојшу, сигурно ће себи намаћи далеко већи број гласова него што би их припао у коалицији „Сјаши Курта, да узјаши Мурта“.

СДС се, рецимо, треба запитати зашто препушта главну опозициону улогу ДП и ПДП, дајући подршку кандидату из ПДП, када иста та ПДП не подржава човјека кога је кандидовала СДС за градоначелника у Бање Луке? А Бања Луку ко узме, узеће за двије године и републичку власт. Ово је речено чисто са становишта интереса једне прагматичне политичке опције, мада је некима узалудно дијелити и бесплатне савјете.

Врло брзо су политичари из опозиције заборавили како их је Вукановић довео на власт у Билећи, или како је био једини глас отпора самовољи у Требињу и Херцеговини, те су му се одужили тако да подрже далеко лошијег кандидата.

Вукан

Небојша Вукановић и ја смо један другог прво поздрављали преко медија, па је писао за Фронтал више од годину дана, а тек онда смо се срели уживо. И то махсуз, када сам се довезао са неког мултиетничког семинара у Неуму, преко Опћине Равно, равно у Требиње. Због онога што сам изрекао, на семинаре ме ти организатори више нијесу звали.

Али јесте Вукановић. Дошао сам тад на конак, а остао три дана.

Небојша је један храбар, принципијелан и честит човјек. Мало је људи за које то могу рећи и још мање оних којима бих заиста пожелио да побиједе на изборима. А њему то желим. И, колико год га нападали и блатили, ја ћу још више да будем уз њега. Не зато што сам сигуран да би он то урадио за мене, већ зато што је небројено пута доказао да је ВЕЋ УЧИНИО ЗА ДРУГЕ, који му то никако не могу вратити. Осим можда да гласају за њега.

Још тај први пут кад смо се уживо срели, а има томе двије године, Небојша ми је у повјерењу рекао да жели да се кандидује. Стога ме је, као човјека који му је ноћио у кући, сједио и јео са породицом, потпуно пренеразило и згадило, кад сам почео да слушам приче како је „узео паре од Ћука“ да се кандидује и, тобож, разбије опозицију.

Опозиција је имала довољно времена да се уједини и подржи га, јер то заслужује. Умјесто тога, више времена су трошили нападајући на Небојшу, него на власт. Када узмете летак тако одвратне садржине, који говори да има којекакве станове по Будви, да жени неку дјевојку на заказаном вјенчању о општинском трошку, схватите пуну одвратност борбе за власт по сваку цијену. И људи који је тако желе.

Небојша, без обзира што су му у лецима ударали и на психу и на породицу, није хтио да узме паре од богатих финансијера политичких партија, да му то неко не би спочитавао у кампањи. Колико год то самоубилачки дјеловало, уз оно што Вукановић нуди и заступа, сматрало се јединим могућим рјешењем.

Два концепта

Овогодишњи (градо)начелнички избори у Требињу ће бити сукоб три кандидата и два концепта. Што, помало, звучи као три народа и два ентитета, од којих је Република Србска заправо Небојша Вукановић. Ћук и Вучуревић дођу некако више као Федерација БиХ. У нераскидивом браку, гдје све функционише половично и стресно по буџет, уз немогућност напретка.

Небојша је одлучио да води кампању у којој никоме неће говорити да гласа за њега. Одлучио је да води кампању у којој кроз град неће проћи ни један лајавац (аутомобил са мегафонима) и узнемиравати суграђане. Он нема ни један једини билборд ни ТВ рекламу, напросто јер није ни од кога узео паре. Тимове који деру туђе плакате по ноћи и јуришнике са колонама аутомобила и барјацима нема такође, али јер му то пристојност не дозвољава.

Вукановић је у кампању уложио немјерљиво мање пара него његови противници. Симболична средства чак и у односу на кандидате за одборнике. Са друге стране, у кампању независног кандидата за градоначелника је уложено несагледиво више креативности, позитивне енергије, волонтеризма и искрености.

Не смију му на очи

Управо та искреност је нешто што одликује човјека чистих руку. Довољно је рећи да се на једној дебати у почетку појавио Доброслав Ћук, а да се на преостале три заказане на телевизијама са националном покривеношћу (АТВ, БН ТВ, РТРС) појавио искључиво Небојша Вукановић. Након што је покушао да му патронизира тиме како ће му наћи посао, те вербално добио по лабрњи, и Ћук се одлучио придружити Вучуревићу у избјегавању сучељавања са Вукановићем.

А зашто не смију?

Нема ни једне једине ствари коју они могу њему пребацити, али има много питања која би их он упитао, а да не би могли дати гласачима прихватљив одговор.

Сам излазак на видјело мање познатих дијелова њихове биографије, довела би их у врло незгодну ситуацију. У питању је чист политички кукавичлук и непоштовање бирача. Грађана свог града уопште. То би се у земљама са озбиљном демократијом у свијести народа, најозбиљније и казнило.

Тако су противкандидати добили титулу кукавица и лажњака, истовремено препуштајући Небојши Вукановићу два пута већи простор да се представи бирачима.

Да подвучемо црту

Лично сам за гомилу тога што је Вукановић тако плементио хтио да уведе у политику, сматрао као да је из оне приче о оцу и сину који иду продати магарца у град. Дана 07.10.2012. ћемо имати прилику да видимо снагу два концепта. Једног који се нада у обичног човјека и његову потребу да не живи у биједи и без страха, док су на власти ред и правда; те једног који је владао Требињем све до сада.

Требиње овај пут има прилику да бира онако, како то нема ни један град у Србској. Да бира нестраначку личност која је јасно изложила свој програм, која нема мрљу у биографији, која зна сваки педаљ своје и сусједних општина, познаје обичне људе, зна њихову муку и увијек је била спремна да стане и разговара са њима.

Сад је на тим обичним људима да ли желе да, осим тога што их је саслушао и муку њихову пренио даље, Вукановићу дају моћ да их и конкретно помогне?

Суштина је овдје у могућности избора. Уколико Требиње сада не искористи ову прилику, неће због тога изгубити Небојша Вукановић. Изгубиће његови суграђани. Јер, без обзира што је остао без посла, што је ризиковао све и завадио се са многим моћницима, Вукановић све то може да надокнади. Многи су медији који ће се појагмити за таквог новинара, али ријетко кад ће овако частан човјек хтјети да води град.

То се не би смјело пропустити.

Резултат

У старом граду, на згради музеја, стари аустроугарски сат је стао, иронично, баш десет до дванаест. Није пет. Вечерас је у Требињу средишњи скуп изборног штаба Небојше Вукановића. То ће бити догађај који много тога може да преокрене, али ја томе не приступам ни као политичар, ни као аналитичар, ни као коментатор.

Ја сам у овом случају вјерник.

Ми што смо се једно вријеме купали у Карину, јели нектарине, пили Плавац и Бијело из винарије у Бенковцу (флаширано у Витаминци, Бања Лука); доживљавамо Требиње врло емотивно. Колико год је овај град риједак географски појам у Србској, вазда најтоплији на временској прогнози, још је ендемичнији Небојша Вукановић. Зато ми није жао ни једног секунда који сам посветио да му, колико сам умио и могао, у овој неравноправној борби помогнем.

Још сам срећнији, што нијесам једини у томе. Одушевљен сам тим људима који су се, без паре и динара, скупили у Изборном штабу да му помогну.

То су једни од оних којима није битно колика је сила којој се супротстављају, него светиња коју бране. Пратићемо резултате, али већ одавно је јасно да је Вукановић побиједио у сваком случају. Доста је било живота у сијенци, макар она била и од кивија.

Прије или касније: Помети их човјече чистих руку!