Када ће, како и ко решавати проблем Малија

Када ће, како и ко решавати проблем Малија? Ово птиање предмет је сталне пажње највиших власти земаља Западне Африке које се граниче са Малијем, као и Афричког савеза.

На ово питање нашег дописника Игора Јазона одговара у телефонском интервјуу Пјер Буали, директор Центра за проучавање афричких заједница Универзитета Париз. Пјер Буали је познати стручњак за проблеме Туарега и аутор недавно објављене књиге на ту тему.

- Земља се фактички поделила на пола после пораза владине армије на северу под нападима Националног покрета за ослобођење Азавад, а затим салафистског покрета Ансар-Дин, који су завршени проглашењем независне државе Туарега Азавад у априлу.

Други проблем је све већи хаос у структрурама власти на југу Малија који је настао после државног удара. После пуча свргнут је демократски изабрани председник и војници су заузели власт. Економска заједница држава Западне Африке затражила је од пучиста да предају власт грађанској власти, а сами да се врате у касарне. На крају је била формирана привремена влада прелазног периода. Али ни она не може нормално да функционише, пошто привремени вршилац дужности председника Дионкунда Траоре од маја месеца се налази на лечењу у Паризу и изгледа не жури да се врати у земљу, тако да су војници фактички остали иза леђа прелазне владе, контролишући њена дејства. А на северу су догађаји попримили претећи карактер. Тамо се нагло активизирала Ал-Каида у исламском Магребу, која је брзо нашла заједнички језик са Ансар-Дином, и другом екстремистичком групацијом Мујао. Објединивши се, они су силом истиснули Туареге из Азавада и Кидаља и расејали их по песку Сахаре, успоставивши практично потпуну контролу над читавом том огромном територијом, једнакој по површини Француској и Белгији заједно.

Тренутно салафитисти намећу локалним становницима шеријат и силом их терају да живе по исламским законима. Разуме се, Малију би могле да помогну суседне земље, али тек ако их за то замоле саме власти Бамака, мада последње не журе да дају такав пристанак. Осим тога, нема јединственог прилаза могућностима војне интервенције ради нормализације ситуације на југу Малија и борбе против терориста на северу. Алжир, на пример, залаже се за мирно решење проблема Малија и њему се придружио фактички и Сенегал. Мирном решењу је наклоњена и Француска. Уопште како се претпоставља, само врло малобројни заиста желе велики рат у том региону. Већина је из разних разлога против њега. Али при томе време пролази – то је класични сјур-плас – ситуација се заоштрава, али нико не жели да буде први. Јасно је да такво отезање само иде на руку салафистичким групацијама и Ал-Каиди на северу, који посетпено јачају и привлаче у своје редове авантуристе и плаћенике из других земаља региона. Што се тиче Туарега, претрпевши пораз, они, као се чини, нису одустали од идеје формирања своје државе Азавад. Између осталог, њих у томе подржавају вође племена Туарега из Нигера, као и са југа Алжира. И као резиме могу да кажем да на питање када, ко и како ће помоћи Малију да реши своје проблеме јасни одговор за сада не постоји. Мирно се односи према том проблему и СБ УН, који је фактички пребацио на саме Африканце решавање малијске кризе...