Слава херојима Шипке

Шипка је висока више од 1500 метара. Бугарски инжењери су пројектовали буктињу тако да се ватра не би угасила ни кад у планинама дува јак ветар. Специјални систем ће стално контролисати стизање горива. Та ће ватра бити симбол вечног сећања на војнички подвиг и хероизам, - истакла је у интервјуу Гласу Русије председник форума Бугарска-Русија Светлана Шаренкова.

- Важно је да су се тамо борили раме уз раме бугарски добровољци и руски војници. Код подножја Шипке је симболични кип – руски војник и бугарски добровољац су се смрзли на Шипки, али нису напустили положај. То је и борбено пријатељство, и заједничка православна вера, и историјско пријатељство, и пријатељство запечаћено крвљу. То је важно за наш народ, нашу историју, нашу будућност.

Битка се десила 21. августа 1877. године. Против армије Сулејмана-паше се борило свега 7 хиљада руских војника. Турци су предузели 11 напада, али су били одбачени. Руске снаге су уз подршку бугарских добровољаца одбранили планински превој и сачекали помоћ. Затим су у току 5 месеци држали Шипку све до офанзиве руске армије, - прича доцент историјског факултета МДУ Максим Шевченко.

- Узимајући у обзир да смо учествовали у то време у борбама, повезаним са опсадом Плевне, одбрана Шипкинског превоја је играла важну улогу. Стекли смо могућност да се задржимо у северној Бугарској и тражимо путеве за решавање проблема десног крила, где се налазио корпус Осман-паше, који је бранио Плевну.

Заштитници превоја су копали ровове уз помоћ мањерки или рукама. Они су патили, јер нису имали довољно хране, ни воде, били уморни од непрекидних борби, патили од жеге, али су ипак бранили положаје. При томе нису изгубили ни смисао за хумор: кад би се непријатељски метак нашао у мањерки са кашом, шалили су се: Турци су нам послали со. У борбама за Шипку је погинуло више од 3 хиљаде руских војника и официра. Крајем рата се тао број утростручио.

После потписивања Сан-Сефанског мировног уговора у марту 1878. година Бугарска је била ослобођена од Османске Турске. Тај рат није био империјски, - истиче Светлана Шаренкова, - ниједан педаљ бугарске земље није припао Русији.

- То је посебан рат, јер га је иницирао руски народ – то је био покрет по читавој Русији, који је организовала православна црква. Уследила је наредба цара – ослободити братски бугарски народ. То је посебан рат и због тога, што у историји нема примера да би толико војника погинуло за слободу другог народа. Више од 10 хиљада руских војника и официра је дало животе или било рањено у том рату.

Већ у току 135 године на Шипки се свечано обележавају дан судбоносне битке. Ти празници нису протоколарни, - каже Светлана Шаренкова. – Чак и у случају, када власти забораве на њих, тамо се увек окупља народ, одржавају реконструкције борби, то је прави народни празник.