100 дана Путина: од Америке према Кини

Првих 100 дана на дужности председник Руске Федерације Владимир Путин је посетио 11 земаља, међу којима Немачку, Француску, Велику Британију, Мексико и Израел. Експерти кажу да је у унутрашњој политици нови мандат Путина био означен са неколико важних закона.

Односно, прелази се на дело. А на међународној арени Путин се ограничава само речима, ставља нове акценте. Али има питања у којима Русија није променила свој став, и, највероватније, га неће ни променити, каже главни уредник издања „Геополитика“ Леонид Савин:

- Предузимају се неки кораци, али за овај невелик период од 100 дана озбиљних промена није било. Пре свега забрињавају догађаји на Блиском Истоку. Министарство спољних послова РФ придржава се исте принципијелне позиције по том питању.

Посете Путина европским земљама можемо уврстити у „извиђачке“. У Паризу се председник срео с новим француским председником Франсоа Оландом. Посете Берлину и Лондону, не рачунајући обавезног разматрања проблема зоне евро и случаја „Литвињенко“, су биле увелико формалне. Најзанимљивије се догодило на самом почетку мандата Путина, када није отпутовао на самит Г8 у Кемп Дејвид, говори експерт за спољну политику Јевгенија Бојко:

- Владимир Путин је тако дао до знања да се односи са САД неће развијати тако брзо, као у време Дмитрија Медведева. Реторика у односима с САД ће се мењати и доживети трансформације. И чињеница да је на самит отпутовао Дмитриј Медведев је сигнал да је бивши председник, а сада премијер, главни за тај правац и остаће главни и даље.

Преговоре с америчким председником Бараком Обамом је Путин ипак одржао, али не на територији САД или Русије, већ у Мексику, на самиту Г20. Он је тако показао да од сарадње са САД нипошто не треба одустати, али то није више приоритет за Русију. Путинска спољна политика ће бити усмерена пре свега на Азију, сматра Јевгенија Бојко:

- Ради се пре свега о Кини и земљама Централне Азије. То су и Казахстан, и Узбекистан. Земље које је Владимир Путин посетио почетком јуна. Требало је потврдити сарадњу Русије и Кине у актуелним питањима спољне политике, пре свега о иранском атомском досијеу и сиријском проблему. Било је максимално важно показати да је превазиђено неко захлађење у односима које се тицало испоруке нафте и гаса, и конкуренције са Кином у Централној Азији. Али у глобалној политици ставови су идентични. Русија и Кина заједно могу бити противтежа западном блоку.

Посебан интерес код западних политиколога је изазвала изјава Путина да ће у скорој будућности Русија почети активније да води политику такозване „лаке силе“ (soft power). То подразумева борбу за националне интересе не помоћу војног притиска, већ преко привлачења интереса и симпатија ка земљи, њеној култури и интелектуалном наслеђу. „Лака сила“ се сматра изумом америчке дипломатије. Сада ће политичка елита САД пажљиво пратити како ће њен изум користити Русија на челу с Валдимиром Путином.