Совјетски неореализам – дете југовине

Изложба Совјетски неореализам, која се одржава у московском Новом Манежу, обнавља атмосферу јединственог периода совјетске историје – доба идеолошке југовине из 1950-60-их година протеклог века, управо у то доба су била створена сликарска и графичка дела, која се експонују. Њихови аутори су тада били студенти Петербуршке академије сликарства – сасвим млади људи, који су активно реаговали на друштвене промене.

Временске границе пројекта одређују озбиљни политички догађаји – смрт Стаљина (1953. године) и Прашко пролеће (1968. године). У СССР-у су се људи надали даје тоталитарни режим после смрти вође заувек нестао, да настаје време слободе. Међутим, то расположење је нестало, када су совјетске снаге ушле у Чехословачку. То је била пропаст либералних нада. Међутим, дах слободе је већ захватио младе уметнике, - каже ректор Петербуршке академије уметности Семјон Михајловски. Они су престали да се боје, - каже ректор и наводи пример.

- Чак су Лењинову кравату насликали у бобице, а нико није био кажњен због тога. Само су одгодили за годину дана заштиту дипломског рада тог студента. Престале су репресалије, настао је осећај живота.

…Штукатери на градилишту, ливци у погону, лекари у соби за хируршке операције. Теме су совјетске, али насликани људи нису више условна лица социјалистичког реализма. Композиције су динамичне и изражајне, компоновање фигура је слободно, на лицима су емоције. Што више, када гледаш геологе, које је насликао Олег Гадалов на позадини снежних намета, постаје апсолутно јасно да је аутор у академији научио сликање импресионизма. Девојке са двоструког портрета Суздаљеве као да постоје ван времена – ништа од уобичајених предмета или обележја земље. Историчар уметности Марина Лошак потврђује да те радове не садрже идеологију, карактеристичну за социјалистички реализам.

Совјетски неореализам је изложба, посвећена том периоду, томе како су млади постали његови носиоци. Дошло је време индивидуализма, личности. Таква личност на тим радовима има сва обележја персоналне судбине.

Тај период је био важан и за архитекте-почетнике: 1955. године је усвојена олука о архитектонским претеривањима, којом је укинут стаљински ампир. Студенти су одушевљено студирали функционалну архитектуру и баштину конструктивизма, - сећа се познати архитекта Јуриј Курбатов, који је завршио Петербуршку академију сликарства.

- Уписали смо се 1954., а зваршили Академију 1960. године. Ми смо били први апсолвенти, који су се суочили са савременом архитектуром. Пред нама су били отворени архиви, часописи. Пре тога је код нас у архитектури доминирао класицизам.

Између осталог, платна изложбе Совјетски неореализам никада се нису излагала. То су дипломаски и годишњи радови студената Петербуршке академије сликарства, за које су они добијали оцене. И то, високе. Све што је изложено, добило је одличну оцену.