Никад јасније него првих дана септембра види се да Србија живи у паралелним световима. У једном свету живи се, ради, бори и побеђује се искреношћу, храброшћу, оптимизмом, посвећеношћу, лојалношћу колективу и визијом. У другом царује лаж, превара, шићарџијски дух, полтронство и издаја. Наравно говорим о световима српског спорта и политике као својеврсној парадигми менталног стања целокупног српског народа.

И као у неком психоделичном филму и по неком вишем промислу присуствујемо колективном расцепу личности читавог народа додатно подстакнутог контрадикторним опсервацијама медијских господара наших осећања.

Јер како сада после онаквих победа наших спортиста избећи епитете јуначки, храбро, одлучно, победа тима, величанствено а после политичког бродолома режима кукавичлук прогласити за одмереност, узастопну продају националних интереса за државничку визију, дивљање у Рашкој области за спорадичне инциденте усијаних глава, промовисање идеологије хомосексуализма као врхунски домет друштвене толеранције…

Да успесима спортиста не присуствује толико директних сведока некако би било лакше, а овако чини се да је целокупна машинерија за претварање једне историјске заједнице у безобличну гомилу затрокирала због невероватног сплета околности на који се унапред није могло рачунати.

Како сад, после онолико емоција вишемилионског аудиторијума објаснити да је величанствена победа над државним пројектом шпанске кошарке спортска тривијалност лишена дубљег смисла, а пражњење резолуције од било каквог унутрашњег садржаја епска државничка мудрост?!?! Дакле, то што моћницима ЕУ више не одговара ни онај безлични и метиљави концепт о „одбрани КиМ искључиво мирним и дипломатским средствима”, и што из предлога резолуције ултимативно избацују део у којем се осуђује акт једностране сецесије КиМ - уместо капитулације представља се као компромисни пут ка дијалогу са косовским Албанцима.

Марко Кешељ И баш у том осетљивом тренутку један млади човек, члан кошаркашке репрезентације Србије, даје изјаву из неког другог света у коме још постоје универзалне вредности и каже „није важно колика је сила која нас напада, већ колику светињу бранимо”!?

Таман се народ лепо анестезира и умртви, таман постане безосећајна и отупљена маса, кад неки спортисти поново реше да постану „бесмислена и превазиђена” категорија српског јунака. И још такав концепт подржи и несвесно искрени хрватски коментатор који у тренутку своје личне фрустрације и очајања даје антологијски коментар да такав преокрет могу да изведу само Срби. А није да се медијски спин доктори нису трудили да демонтирају ту мину.

Зато је паралелно са систематским уништавањем српског спорта (примера ради, светски прваци позајмљују новац за наступ на европском првенству док министарство спорта даје огромне паре прозападним НВО), који какво складиште емотивног набоја за које се не зна кад ће експлодирати треба склонити са светске сцене, уведена институција бљутавог сликања политичара са победницима, а честитке и поздрави су прве вести у медијима док је присуство на трибинама при значајнијим утакмицама једно време била скоро радна обавеза сваког озбиљног јавног радника.

Али дугорочно гледано спорт тј. врхунски спортски успех је за режим и његове господаре проблематична категорија јер буди она „ретроградна и заостала” патриотска осећања националног поноса која се тако упорно мељу у медијском и политичком жрвњу данашње Србије. Зато што пре треба имобилисати и релативизовати спортисте и њихове патриотске изјаве и потезе прећуткивањем и осудама другосрбијанских арбитара вредности који суверено господаре нашим медијским простором.


Милорад Чавић

Зато је легендарни Чавићев гест са мајицом на којој је писало Косово је Србија остао на маргинама националних медија, а он лично без икакве институционалне подршке за тај патриотски чин. Зато је тешка одлука Вање Удовичића који је част и могућност да игра за српску репрезентацију ставио испред новца и уцене свог клуба - уместо светлог примера морала за неке нове клинце само једнократна информација.


Вања Удовичић

Зато је Миличићев хумани гест спашавања дечијих живота само трачак светлости у мору информација који се баве српским злостављањем животиња.

Зато је за очекивати да ће комесари ЛГБТ организација бити у блиској будућности промовисани у националне хероје на исти начин на који је у културној политици издаја промовисана у врхунски патриотски чин, а учешће у геј паради ствар елементарне нове опште културе и васпитања. И зато је потпуно извесно очекивати да следећи талас денационализације почне баш од најпопуларнијих спортиста који са својим глобалним медијским утицајем нарушавају склад опште популарног и друштвено пожељног посипања пепелом.

Али управо ови чудни спортско-политички дани, баш као и ванвременски испраћај Патријарха Павла, догађаји су у којима се као у огледалу види лице и наличје Србије, говоре да ни најспособнија теоријска конструкција не може да предвиди баш све догађаје унапред и да су резерве здравог расуђивања и патриотских осећања у српском народу често скривене али још увек пуне и неистражене. И то је за јадне спин докторе фрустрирајућа али очигледна чињеница која јасно говори да „ништа није готово”.