Испоруке гаса увек су висока политика и ништа мање бизнис интереси. Зато је сваки нови пројекат за транспорт гаса повод за размишљање. Ево шта су замислиле три државе: Азарбејџан, Грузија и Румунија - рекло би се занимљиво мешовито предузеће за испруке азарбејџанског гаса у Европу. У уторак, 14. септембра у Бакуу ради подршке пројекта окупили су се председници - Илхам Алијев, Михаил Саакашвили и Трајан Бесеску и високи представници Европске комисије. То је и јасно: пројекат одговара политици ЕУ за диверзификацију испорука гаса у Европу. А његова суштина је таква: азарбејџански гас цевоводом стиже на црноморску обалу Грузије, где се у специјалном терминалу компримује. Затим се танкерима шаље у румунску луку Констанца. Овде се компримован гас поново претвара у природни гас и иде за потребе Румуније, а даље у Европу. Пројекат је добар! Само има много подводних каменова који могу да се сруче на читаву замишљену конструкцију. Дај боже, наравно, да се то не деси, каже експерт за енергетику, доцент МГИМО Јуриј Боровски:

Пројекат се појавио спонтано и сасвим недавно. Сваки од учесника има према њему посебан интерес. Азарбејџан да избије на тржишта ЕУ. За власти у Тбилисију важне су не само економске повластице, већ и могућност да се на тај начин увећа сопствени геополитички ауторитет. Па и Румунија, као што видимо, није оштећена. Али невоља је што чланови пројекта не владају технологијама копромивања гаса. Значи, потребни су партнери, како би се изградили терминали, остала инфраструктура. Друго је питање где узети специјалне бродове за транспорт компримованог гаса? Њих граде поједина бродоградилишта у свету, наруџбине су планиране годинама унапред. Значи, потребни су прелиминарни договори са бродоградитељима. Уз то зна се: изградња терминала за компримовани гас крајње је скупо задовољство. Колико ће на крају коштати пројекат - 8-16 милијарди евра како се говорило првобитно, или 6-7 по последњим изјавама? И још... Као што се зна, САД су започеле да у великим обимима производе гас из кречњака и од увоза компримованог одустају. Вишак иде у Европу. Ако Америкацни буду увећавали експлоатацију гаса из кречњака, а Катар увећа производњу компримованог гаса, реално у ЕУ може да се појави вишак горива. И већ се појављује. Јер данас се виде знаци глобалних климатских промена, сви рачунају на технологије уштеде енергије. Јасно је да ће у перспективи потражња за енергетским сировинама бити мања, а тиме и њихова цена. Да се не испостави да би азарбејџански гас, који треба да се испоручује по сложеној шеми компромовања-декомпримовања могао да буде златан.
 

Да претпоставимо да ће коначна цена ипак показати сврсисходност изградње трасе. Хоће ли Азарбејџан, који има и друге обавезе за испоруку, имати довољно плавог горива за све?

Мислим да Азарбејџан у сваком случају неће имати довољно гаса за све. По споразуму са Гаспромом он се обавезао да наредне године удвостурчи испоруке у нашу земљу. Он даје гас машрутом Баку-Тбилиси-Ерзерум. Још да не заборавимо обавезе према Набуку, чији је планирани капацитет 31 милијарда кубних метара гаса годишње... И само туркменским горивом, које још треба доставити у тачку додира са Набуком, тачније изградити цевовод, ствар неће моћи да се оконча. Па и Туркмени већ извозе своје гориво у Кину.
 

Ако се ипак сировине и финансије нађу за АГРИ и пројекат се испостави могућим, неће ли у том случају пострадати интереси Русије?

Сматрам да треба сасвим мирно да се односимо према том пројекту. Јер о чему се у суштини ради? О испорукама 6-7 милијарди кубних метара гаса годишње у првобитној фази. За пример - капацитет Јужног тока износи 63 милијарде кубних метара, Северног 55. Преко снажних мрежа за транспорт гаса у Украјини ми извозимо у Европу 125 милијарди кубних метара гаса годишње. Имамо склопљене дугорочне уговоре са европским партнерима. Јасно да нам АГРИ није конкурент. Разматраћемо га као још један покушај да се диверзификују испоруке плавог горива у Европу. Покушај који је по мени ипак сумњив и који се појавио, да додамо, због неодређености око пројекта Набуко, чији је потенцијални учесник Баку.