У време Отаџбинског рата оклопни јуришни авион Ил-2 је био јединствени борбени авион без премца, који није имала ниједна од зараћених земаља. У време Другог светског рата је било произведено 36 хиљада тих авиона, више него било ког другог. У различитим земљама се више пута покушавало саградити такав авион, али ти покушаји нису успели. Међутим, улога авијације у борбама с копненим снагама се стално повећавала, те је потреба за јуришним авионом била све већа. Први серијски оклопни јуришни авиони, кои су стекли марку Ил-2 произведени су 1941 године, а прве јединице које су имале као наоружање тај авион, формиране су уочи само грата. Појава Ил-2 на фронтовима је била потпуно изненађење за противника. Без обзира на то што тактика коришћења оклопних јуришних авиона није била уходана, они су наносили противнику озбиљне штете и деморалисали фашисте, који су називали Ил-2 црном смрћу или летећим тенком.  У Црвеној Армији авион је имао надимак Грбоња (због карактеристичног облика трупа). Немачки пилоти су га због његове виталности називали  Betonflugzeug  - бетонски авион и Zementbomber – цементирани бомбардер. Код копнених снага  вермахта тај је авион уживао лош реноме и заслужио много надимака – месар, машина за млевење меса,  гвоздени Густав. При томе оштећења су била регистрована у 50 одсто летова. Забележени су случајеви када  би се авион самостално вратио са више од 500 рупа у крилима и трупу. После обнављања, извршеног у пољским армијским радионицама, авион се враћао на бојиште. Међутим, губици код јуришних авиона су били већи него код ловачких авиона и бомбардера. Узрок тога је тактика примене. Ил-ови су обично летели на ниској висини над линијом фронта, привлаћећи ватру читаве непријатељске ПВО артиљерије.