Најцеловитије истраживање базирао је на сведочењима из прве руке, и то из међусобних, опуштених разговора војника који су у Британији били ратни заробљеници и чије су разговоре тајно снимали, а која нису извучена под присилом. Углавном је реч о обичним војницима, морнарима и пилотима који су се међусобно хвалили о убијању жена и деце, силовању и егзекуцији цивила.
- Пуцао сам на све живо. Баш смо волели да гађамо руске и пољске мајке с колицима, поготово ако су водиле другу децу за руку. На то смо гледали као на спорт – испричао је натпоручник Ханс Хартигс.
Војник који је служио у Русији испричао је да им је тамо било најгоре да убијају децу, зато што су се превише мигољила и „ниси могао да их натераш да стоје мирно“.
- Док сам био у Харкову, на разним радовима су биле лепе девојке. Ми бисмо их само утрпали у ауто и избацили их након што бисмо завршили с њима. Једну за коју смо мислили да је руска шпијунка прво смо тукли, па смо се над њом изређали нас осморица, а онда смо је разнели гранатом – рекао је пуковник Милер.
Крвави туризам:
Снимци разговора заробљених војника открили су и постојање крвавог туризма. Наиме, војници који су били пријатељи СС-оваца који су убијали цивиле често би показали жељу да буду сведоци тог чина.
- Желиш да снимаш? Па што ниси рекао? Обично их убијамо ујутро, али ако је то проблем, наћи ћемо неке за по подне – причао је генерал Едвин Граф вон Роткирх.
 
(Курир)