Београдски јавни превоз не представља никакав изузетек нити специфичност где грађани, с разлогом или не, нежеле да плате али се ретко, било где, дешава да полицијски службеници или радници обезбеђења дођу у ситуацију физичког насиља i обрачунавања а поготово при контроли наплате превоза!

У нормалној ситуацији; контролор, служба обезбеђења јавног превоза или било које овлашђено лице за контролу; тражи путницима плачен доказ за превоз а у недостатку тога; легитимише користиоца и попуњава запис!

У случају, одбијања грађанина да се легитимише, пред овлашченим лицем, и то улази у записник, што представља посебан прекршај закона.Ако се, тада већ преступник, одупире привођењу: то му се посебно приписује у пријаву а у ком случају, само овлашчено лице може да га приведе и да му обезбеди место сигурности! Запис се накнадно доставља јавном превознику (приватном или државном) који, најчешће после више прекршаја, подноси тужбу јавном тужилаштву, које предлаже новчану  казну. У недостатку сагласности између странака, предмет се шаље пред суд, где судија одлучује о казни или не?

У овом случају, контролор (комунални полицајац), у недостатку информација или самовољно, је прекршио право грађанина на правни поступак и целу процедуру изрицања судске казне, ако би до тога уопште дошло?

Наиме, ради се о основном поштовању; како контролора тако и грађанина (преступника), а нај вечи је проблем у комуникацији међу ућесницима изгреда.