Гонкурова награда Лидији Салвер за роман "Не треба плакати"

Позната француска списатељица  шпанског порекла,  клинички психијхатр по струци,    Лиди Салвер (Lydie Salvаyer)  добила је овогидшњег  Гонкура (Prix Goncour), најпретижнију француску награду за књижевност,   коју додељује десеточлана Акадеија   Гонкур.

Новчани износ ове награде је симболичан,   свега 10 евра,  али је лаурету загаратован  поред славе и велики комерцијални успех пошто се  његово награђено дело штампа у   великом тиражу и преводи на стране језике.

Лауретакиња је одабрана тек након петог круга гласања  пошто је стекла наклносот  шест чланова жирија наспрам четири  који су  се опрделили за њеног конкрента Кемала Дауда (Kamel Daud)  и његов ртоман „Мерсо,  контр-анкете“ (Meursault,  contre-enquete). 

У трци за  Гонкура до последњег момента био је Давид Фенкинос  са романом  „Шарлот“ (David  Foenkinos  „Charlote”).

Жири је одлуку о  додели  награде Гонкур  за 2014. г.   донео у четвртак,  5.  новембра.

„Не треба плакати“ је роман    о Шпанаском грађанском рату  виђен кроз доживљаје једног од његових учесника,  позантог  француског  писца  Жоржа Бернанонса (George Bernanos, 1888-1948)  који се борио на страни републиканаца    као и  о казивању његове  мајке  која прича о самом почетку  устанка 1936.

За овај  роман је прликом уручења награде речено да је,  „колико храбар,  толико и потресан“, а списатељица је изјавила: “Веома сам срећна,  веома узбуђена!“

Списатељица је рођена 1948, исте  године кад је умро  писац Жорж  Бернанос,    и потиче из  породице шпанских емиграната који су се  након  окончања ратних сукоба  настанили на Југу Француске.

Јерзик француски са шпанским духом

Језик у делима Лиди Салвер,  како су неки критичари приметили,  обилује примесама шпанског,  што је посебно   какарактеристично за лик мајке у роману „На треба плакти“.

„Мој језик јесте француски,  али му је дух шпански,  тамо му је дом“,  објаснила је ауторка у једном  разговру за   лист „Трибина  Женеве“ (Tribun  de Geneve).

У разговору са новинаром  Експреса (l'Express)  Салвер се  још једном дотакла    питања језика:

„Са пасионираном посвећеношћу   се бавим језиком других,  али,  морам призанти,  да то чиним доста невешто. Та врста посвећености језику   којим други говоре   ми причињава огромно задовољство.  Самaтрам такође да  су  у мојим романима сачуване извесне  примесе  догматизма које ме спречавају  да у свему успотавим емоционални скалад.“

Лиди  Салвер је  доста позната личност у међународним књижевним круговима,  али више у редовима  књижевних специјалиста. 

Књижевни опус броји двадесетак дела

Њен књижевни опус броји данас око двадсетак дела од којих су многа преведена на стране језике,  мада има књижевних критичара који смтрају  да ће она прави писац постати тек  касније.

Почела је да објављује   крајем 1970.  г.  у књижевним часописима  у Прованси и  Марсеју,  али њени радови све до четртог романа  „У пратњи духова“ (La Compagnie de spsctres)  објављеног 1997. нису привлачили пажњу читалачке публике и  књижевне критике. Овај роман је постао популаран и по верзији часопсиа  „Читање“ (Lire)  проглашен је за најбоље књижевно дело у 1997. Г,  па му је  додељена  награда „Новебар“ за ту годину.

Психијатaр по струци,  у писању користи своја   медицинска знања само у ироничној визури

Паралелно са књижевном каријером  Лидија Славаир се успешно бави  психијатријом.  Медицински факултет је завршила у Тулузу,  а специјализацију  на клиници у Марсеју.

„Никад не користим експлицитно  своја медицинска знања у писању,  једино  на ироничан начин.  Али моја лекарска пракса,  храни  и подстиче на известан начин моје бављење  књижевошћу“, изјавила је ауторка.

Бранко Ракочевић