Трансџендери

Приложили су и ваљане крштенице из једне београдске цркве. Међутим, с обзиром да је Подгорица мала средина и да се људи познају добили смо анонимну дојаву „да је младожења некада била женска особа и да је променила пол“. Позвали смо их, обавили разговор, објаснили им да живимо у времену људских слобода и права, али да у Цркви Христовој постоје правила којих се свештеници морају придржавати. Подсетили смо их на речи из Новог завета да нам је све слободно, али да нам није све на корист. Признали су да је младожења имао женско име, али да је рођен као хермафродит. Касније, након пунолетства, имала је неколико хирушких интервенција како би своју спољашњост прилагодила, како нам је саопштено, својим унутрашњим осећањима.
Свету тајну венчања нисмо могли да обавимо у заказаном термину управо због тога што су ту веома важну чињеницу прећутали приликом благовременог разговора са свештеником. Из суза које смо видели осетили смо велику патњу те особе. Ту особу смо поучили да се преко парохијског свештеника нашем надлежном митрополиту мора доставити њихова писмена молба са пратећом документацијом која би потврдила да су такве хирушке интервенције извршене из разлога медицинске нужности, а не из хира или пркоса Богу.
Са питањем хирушке промене пола Црква се срела тек у ХХ веку док је у питању утробног чедоморства или абортуса ствар сасвим другачија. Са том појавом се Црква срела још у првим вековима своје историје и отуда постоји више канона који говоре о чедоморкама и онима који су се, на ондашње начине, бавили уништавањем плода у утроби мајке. Још је др Ото Вајнингер тридесетих година ХХ века у књизи „Пол и карактер“ писао о случајевима када се на зачетку развију органи оба пола и дете тако роди те да никада не бива да истовремено функционишу и једни и други. Вајнингерова књига је тада објављена и у Београду и у црквеним круговима су још тада започеле дискусије на ту тему.
Православна Црква стоји на становишту да је лицима која су из медицински оправданих разлога приступила таквим хирушким интервенцијама могуће коришћење благодатних дарова Цркве Христове од крштења до причешћа, али тек након благослова надлежног епископа. Свештеник је као духовник дужан да такво лице саслуша и поучи упознајући га са ставом Цркве Христове. Након тога, пароху се мора доставити ваљана медицинска документација која сведочи да се операцијама није приступило из хира него из разлога медицинске нужности. Свете тајне и обреди над таквим лицима се обављају тек након благослова надлежног епископа. Промене о којима говоримо обавезно морају бити евидентиране у црквеним матичним књигама. Овакав став Цркве је формулисао данашњи Патријарх Павле још 1986. године као Епископ Рашко-Призренски што само по себи довољно говори колико Црква прати савремене појаве у друштву, мери их и посматра у односу на вечност. Црквена правила су таква каква јесу и једнако важе за све, па и у Црној Гори.
Неки медији су се потрудили да такав став одмах прогласе за некакав нови „црквени либерализам“ те да је Црква у Црној Гори наводно „либералнија од других“. Све то нема везе са истином и са ставом Патријарха Павла, који је објављен у службеном црквеном гласилу.