У чије име је рат?

Опет рат у Европи? Не у наше име! – под таквим насловом на сајту немачког недељника Ди Цајт објављено је отворено писмо влади Немачке, посланицима парламента и представницима медија.

Потписало га је преко 60 познатих политичара, економиста, научника и културних посленика Немачке. Како је рекао у интервјуу Хорст Тељчик – раније саветник бившег канцелара Хелмута Кола и председник Минхенске конференције о безбедности, циљ иницијатора обраћања било је да се да политички сигнал да праведна критика на рачун Русије, како каже он, не доведе до губитка свега онога што је било достигнуто за протеклих 25 година у односима са Москвом. Међу потписницма обраћања су многе угледне личности немачке и европске политике, као на пример бивши канцелар Немачке Герхард Шредер, бивши федерални председник Немачке Роман Херцог, бивши председник СДПГ Ханс-Јохан Фогел, низ федералних министара и шефова земаљских влада протеклих година, први немачки космонаут Сигмунд Јен, познати писци, режисери, уметници.

Нико не жели рат, пишу између осталог аутори писма. Али САД, ЕУ и Русија, упозоравају они, могу да склизну у њега ако се не означи крај нарастању узајамних претњи. Украјинска криза је показала, стоји у обраћању, да жеља за влашћу и превасходством није се свела на нулу, о чему су сањали људи после завршетка хладног рата. Циљ послератне политике изградње заједничког европског дома, чије све породице би могле да живе у условима једнаке безбедности, није био достигнут, констатују потписници обраћања. Не треба да гурамо Русију из Европе, изјављују аутори. То би, сматрају они, било антиисторично, неразумно и опасно по мир. Европи је потребна нова политика ублажавања напетости, признају они на крају.

И још један индикативан аспект. Како је изјавио ових дана министар иностраних послова Италиеј Паоло Ђентилони, санкције ЕУ против Русије не значе да треба прекинути канале дијалога са Москвом. А ових дана канцелар Немачке Ангела Меркел у интервјуу за немачки Ди Велт изјавила је о неопходности продужетка санкција против Русије, пошто она тобоже прети Молдавији и Грузији, а такође жели да потчини свом утицају земље Западног Балкана. Као што се види, одмереност може да се схвата на различите начине. Ипак појава Писма шездесеторице за дикретора Института политичке и војне анализе Александра Храмчихина је у целини позитивна.

- Тамо су све еактивни политичари, али они сада одражавају одређени сектор јавног мњења Немачке. Питање је у шта то може да се претвори, рецимо на будућим изборима. Таква мишљења несумњиво постоје и у другим земљама – у највећој мери очигледно у Италији. Мада за сада тешко да ће то утицати на политику Европе.

Не оспоравајући поједине ставове писма у Ди Цајт, треба вероватно направити једну примедбу. Ветерани политике и посленици културе упозоравају актуалне лидере: ако буде рат – не у наше име. Али поставља се питање: да ли је најбољи излаз окренути се од политике ако се она сматра погубном, дозволити да се рецимо води рат под туђим именом? Да, лидер има право да одабере политички курс. Али зар историја неће тражити од оних који су изабрали тог лидера? Између осталог, свој интервју са госпођом канцеларом Ди Велт је назвао: Да ли бисте ратовали са Русијом, госпођо Меркел?

Олег Севергин,

Читајте више на Украјина и Новорусија из минута у минут