Верска пропаганда

Још у време јавне расправе указали смо да законодавац не узима у обзир чињеницу да у свим земљама Европске Уније електронски медији чији су оснивачи цркве и верске заједнице не спадају у „комерцијалне“, али ни у „јавне електронске медије“. Све државе Европске Уније кроз национално законодавство, као и темељни документи о Европске Уније, признају посебан допринос цркава и верских заједница кроз њихову мисију у прошлости и посебно уважавају и цене њихову улогу у савременом друштву. Управо им се због тога омогућава да као такве духовне институције са својим идентитетом и називима буду заступљене у легислативи о електронским и другим медијима.
Посебно је спорно што се у програмима јавних радио дифузних сервиса забрањује „верска пропаганда“. Ако се има у виду да законодавац није објаснио шта се подразумева под „верском пропагандом“ онда се лако закључује да се под тим појмомом може подразумевати све оно што представља мисију и деловање свих цркава и верских заједница у друштву.
У Уставу Црне Горе Горе су границе слободâ постављене тако да је слободно све што законом и другим прописима није забрањено. Имајући у виду ову одредбу онда се лако закључује да је забрањена „верска пропаганда“, али није забрањена „анти-верска пропаганда“ у јавним радио-дифузним средствима. Анти-верска пропаганда у Телевизији Црне Горе као јавном сервису је одавно омиљена и приоритетна тема посебно у борби против Митрополије Црногорско-Приморске.
На овај начин се цркве и вјерске заједнице недопустиво изопштавају из јавних сервиса, а тиме се и верници дискриминишу тако што се један веома важан сегмент њиховог живота, који није само ствар приватности, изопштавају из јавних сервиса у чијем финансирању учествују. Није прецизирано ни ко и како врши верску пропаганду нити, пак, ко процењује шта је верска пропаганда и ко забрањује верску пропаганду.
Свештеници и верски службеници непрестано проповедају веру или, ако би се то изразило духом језика црногорског законодавца, „врше верску пропаганду“. Не сме се губити из вида чињеница да су свештеници и верски службеници уједно и грађани земље у којој имају засноване радне односе. Свештеничка служба се на овај начин дискриминише и ставља изван јавног живота. Неодрживост те ригидне формулације може се најбоље видети уколико се недељом погледа један или други канал хрватске или италијанске телевизије при чему се на једном каналу преноси служба, а на другом теолози тумаче библијске догађаје. Да не говоримо о заступљености традиционалних цркава и верских заједница у јавним радио-дифузним сервисима у Немачкој, Аустрији, Великој Британији, Грчкој, Бугарској и другим земљама Европске Уније. Поставља се и питање: како ће се на тако ригидан начин остварити обавезе електронских медија у погледу истинитог, целовитог, непристрасног и благовременог информисања јавности, као и у погледу промоције људских права ако се право на слободу вероисповести на овакав начин сужава и драстично крши?
Да не улазимо у то да се одредбе о забрани тзв. верске пропаганде нису налазиле чак ни у комунистичким законима.