„Предијевање“ Црне Горе

Одавно сам писао о атацима црногорских новоидентитетлија и сепаратиста које зову „Дукљани“ на Светога Саву. Није било давно када су у Катунској нахији у стравичној србомржњи ритуално спаљивали икону Светога Саве, духовног просветитеља простора на коме се налази данашња Црна Гора. Спаљивање иконе Светога Саве нисмо доживели само као пуки наставак стравичног уништавања духовног и културног блага Митрополије Црногорско-Приморске и Српске Православне Цркве из времена комунизма. Сећам се једне прилике од пре неколико година када је један од острашћених србомрзаца са Цетиња пред Црквом на Ћипуру, испред Цетињског Манастира, једног монаха псовао именом Светога Саве. Поруке тих срамних чинова ни мало нису случајне и иду у правцу потпоре за тотално разсветосављење Црне Горе и системске похаре или пљачке њеног вишевековног идентитета.

Свети Сава је одавно избачен из црногорских школа. У уџбеницима у Црној Гори нема чак ни песника, ни писаца, ни великих људи који су певали и писали о Светом Сави. Јавне дворане у неким црногорским градовима су са различитим немуштим и, што је најгоре, нетачним образложењима већ више године затворене за одржавање Светосавских академија. Свети Сава је у Црној Гори избрисан из свих осим из црквених календара. Нема га у емисијама јавних сервиса у Црној Гори осим у приликама када се говори о његовој „духовној окупацији“ сопствене очевине.
Нису малу наивност показали они који су веровали да ће се са прогоном Светога Саве у његовој очевини завршити након референдума о црногорској независности 21. маја 2006. године. Да је то тачно сведочи и најновије брисање топонима са Савиним именом и Савиним благословом.

Ако би неко од мене тражио да укратко опишем Црну Гору онда бих рекао да нема ни мање земље, а ни више топонима са именом Светога Саве. Савин кук, Савин лакат, Савина вода, Савин извор, Савина пољана, Савина, Савово – само су неки од познатијих.

Ретки су, међутим, они који су веровали да ће некоме пасти на ум да мења чак и топониме са Савиним именом у Црној Гори. Акција је започела са севера, а претпостављам да ће се завршити у Манастиру Савини који би, као и само место, креатори новог идентитета у Црној Гори радо преименовали у „Манастир Успења Богородице“ или „манастирско“.

Кренуло се, ни мало случајно, из мултинационалног, мултиконфесионалног, мултикултурног и сиромашног Плава. Најпре су на мети биле туристичке и саобраћајне сигнализације. Тако је, на пример, Савино око у Вусању постало „Око Скакавице“, а од Савине воде у Довољи остало је само једно слово.
Старији мештани ову нову похару идентитета већ називају „предијевањем“, а власт не само да „мудро ћути“ него, рекло би се, и прећутно подржава акције које ће јој касније послужити за измену тих „од народа давно одбачених топонима“.

Није ни чудо што се све ово дешава са Светим Савом. У земљи у којој се прекраја и фалсификује историја, изгони ћирилица и намеће латиница, ствара лажна црква, лажна академија, нови идентитет, нови и ником познати језик, фантомски институти онда ни Свети Сава не може остати нетакнут и неоскрнављен.

Ако Црна Гора крене да се, сагласно познатим и безброј пута виђеним карактеристикама менталитета овдашњих житеља, „предијева“ питање је шта ће без Светога Саве остати од ње. Ко зна - можда стварно и постане „црвена Хрватска“ како су јој још пре више деценија кумовали острашћени хрватски шовинисти.