Како би се називали западни „пријатељи“ ако би и у Србији био донет закон о „земљи-агресору“?

Када би се којим случајем и Србија придружила оним земљама које су са дискретним благословом Запада у своје законодавство увеле појам „земље-агресора“, онда би било врло занимљиво посматрати у шта би се силом тог закона одједном претворили многи декларативни србски пријатељи из Европске уније и Америке.

Он је усвојен у Кијеву, са којим Брисел и Вашингтон тесно сарађују и свестрано му помажу, па отуда следи логичан закључак да је са њихове тачке гледишта сасвим оправдан и поменути закон који прописује како држава мора реаговати на угрожавање своје безбедности и националних интереса. И на том месту би било интересантно замислити како би изгледало ако би и Србија, вођена тим примером из проевропског суседства, такође увела појам „земље-агресора“, с обзиром да је признање самопроглашеног Косова мимо референдума, међународног права и без икакве историјске подлоге - представљало врхунски пример угрожавања србских националних интереса.

То конкретно значи да је и Београд могао мирне душе да донесе сличан закон који би свим земљама које су признале Косово одредио цели низ санкција међу којима су: блокирање њихове имовине на територији Србије, забрана учешћа у приватизацијама, прекид културне и научне сарадње и мноштво других ограничавајућих мера. И мада је сасвим јасно да се то ни у најлуђем сну неће догодити, ипак је корисно барем у хипотетичким оквирима видети како би изгледало ако би Србија заиста увела закон о „земљи-агресору“, на ког су очигледно и Брисел и Вашингтон тихо климали главом када је исти усвајан у Украјини, ни не помишљајући да би се он првенствено могао односити баш на њих саме, због улоге коју су одиграли у недавној прошлости на Балкану.

У сваком случају, ако се на Западу и код њихових нескривених миљеника макар и сумња у подривање територијане целовитости и суверенитета сматра довољним разлогом да се читаве државе званично означавају агресорима, онда би утолико више Србија имала разлога за то исто. А због чега је тако нешто тешко замислити, објаснио је у четвртак Владимир Путин, када је на новинарско питање – „Да ли се словенски народи могу објединити у савез због претњи од стране других држава?“, одговорио са констатацијом да се по његовом мишљењу „мале земље у којима живе словенски народи налазе у веома зависном положају“, и то првенствено из економских разлога, због чега су подложне спољним притисцима, што представља претњу њиховом суверенитету. У његовом одговору је лако било препознати и Србију, па је то уједно и најкраће објашњење зашто ће се и даље у Београду са широким дипломатским осмесима називати пријатељима чак и представници оних земаља које би требале бити назване својим правим именом, по свим критеријумима закона о „земљи-агресору“, насталог управог са западним благословом.

Међутим, како рече Путин том истом приликом, народи словенских земаља теже духовном јединству са својим словенским рођацима, што значи и са Русијом, и ту тежњу нико неће моћи да уништи. А већ и то пружа наду да су тренутна слабост и зависни положај о коме је говорио, вероватно пролазног карактера.