Тајландски цунами 2014: Десетогодишњица трагедије

Подводни земљотрес у Индијском океану 26. децембра 2004. године постао је трећи по снази у читавој историји праћења.

Његова амплитуда, према различитим оценама, износила је од 9,1 до 9,3 степена. Ударни талас земљотреса је прошао читавом планетом, изазвавши колебања тла, на пример, у дубини северноамеричког континента. Померања маса и огромна количина ослобођене енергије, чак су променили брзину окретања Земље: према прорачунима, земљотрес је смањио дужину дана за око 2,68 микросекунди.

Овај цунами је био праћен најсмртоноснијом елементарном непогодом у савременој историји. Највише је пострадала обала Тајланда и тајландска острва, као и Индонезија, Шри Ланка и Индија. 2004. године ова катаклизма је однела 250 хиљада живота, а материјална штета, према званичним подацима, процењује се милијардама долара.

Сада сви региони који су пострадали пре 10 година у путпуности су обновљени, и трагови трагедије су потпуно неприметни, о чему сведоче фотографије са места несреће. Ипак, локални становници не заборављају на трагедију која се десила и окупљају се 26. децембра испред споменика и на обали, како би одали пошту жртвама цунамија.

Русија такође памти годишњицу катастрофе – 26. децембра 2004. године на Тајланду је погинуло најмање 1000 Руса. Њихови рођаци до данас са болом говоре о томе.

Са извештачем радија Спутњик пристала је да разговара Јекатерина М, која је у цунамију изгубила блиске пријатеље. Она је такође била на Тајланду на дан катастрофе и сматра да ће оно што се тамо десило заувек остати најупечатљивији догађај у њеном животу.

- Син и ја смо изашли ујутру на обалу да погледамо воду – рекли су нам да се преко ноћи она веома подигла. Тако је и било: код нас са плаже таласи су однели неколико лежаљки, око нас су трчале бакице и деке из Немачке у покушају да спасу своје лежаљке и пешкире. Затим смо отишли да доручкујемо, вода се за пола сата повукла уназад на 80 метара, чак се видео део дна. А затим сам одједном видела да право на нас иде јахта, која је раније била усидрена на молу. Уплашила сам се да је за кормилом неки лудак, а онда сам одједном схватила да тамо нема никог и да она јури сама по себи. Стигла сам само да одгурнем сина и талас нас је прекрио. Ја сам се згрчила да се не повредим, затим је је дуго носила вода и изнела на некакво копно. Нисам одмах схватила да стојим на крову хотела. Наравно, почела сам да мислим на дете, да га тражим, да се спуштам, тамо је владала таква паника да сам мислила да ћу оседети. Затим, на срећу, испоставило се да је мог сина дохватио и извукао неки локални становник, са њим је све било у реду. Али породица наших познаника из суседног хотела после катастрофе није пронађена. Они су нестали без трага.

Јевгенија Кузњецова,