Бранимир Нешић: Ширење панике

А који човек не би био паничар у Србији?

Пре пола године имали смо поплаве широм земље и, искрено, нисам се уверио у снагу државе... Мислим, народ ко народ, трчао ту и тамо, видео несрећу па прорадио инстикт за самоодржањем, набацивао џакове са песком и где им је неко рекао и где није, носио пелене, гаће и храну избеглицама по колективним спортским центрима (sic! каква синтагма „колективни спортски центри“), читао вести како Србска војска нема гумене чизме и чамце а камоли понтонске мостове и амфибије... Прођоше и те несрећне поплаве али остаде горак укус у устима: војска без гумених чизама, начелник Генералштаба носи џакове у Шапцу, а држава затвором кажњаваше оне грађане који су потпали под дрхтаво-хистерични глас Вође, због наводног ширења панике.

Па признајем, овај мој текст је управо то – ШИРЕЊЕ ПАНИКЕ!

Ето, жив нисам шта треба да радим ако опет буде неко ванредно стање? Рецимо, нека елементарна непогода, нека нова поплава или пожар! Да ли треба да склањам жену и децу из града, или треба да се јавим у неку Цивилну заштиту; да ли, уопште, Цивилна заштита постоји у Србији? Гумене чизме и кабаницу сам купио прошле године, али не знам да ли је Керамичар купио гумењаке за војску?

То је само први, почетни, да не кажем мали страх који имам: има још горих, тежих, мрачнијих...

Претходне године ме, признајем, неодољиво подсећају на тридесете године 20. века, на предворје Другог светског рата. Да ли паничим? Економска криза, анексије територија других малих држава, сукоби широм света као загревање великих сила пред велики зулум; све је мање памети, све је више усијаних глава... Да ли се спрема, или је већ почео, нови велики рат?

Мој страх, или моје питање је следеће: Шта ми радимо у том тренутку?

Шта ја треба да радим? Шта треба да радиш ти, или било који грађанин Србије који, гле чуда, воли и своју породицу и своју државу?!

Да ли треба да склањам породицу на неко селу или у шуму?

Да ли треба да се јавим у неки Војни одсек, у неку војну јединицу? Да ли данас у Србији постоје друго и трећепозивци или сам ја само занесењак који мало више чита историјске књиге?

Ако треба, у који Одсек или војну јединицу треба да се јавим? Да ли она уопште постоји, или смо све војне објекте продали странцима или их уништили?

Ако постоје Војни одсеци, онда где треба да се јавим, носим ли са собом оне гумене чизме и кабаницу које сам купио прошле године, или ће то Вођа, Керамичар и Носилац Џакова да ми обезбеде?

Признајем, давно сам био у војсци па сам заборавио како се расклапа пушка, митраљез или пиштољ, заборавио сам и да пуцам, заборавио сам да бацам бомбу и динамит... Да ли то треба да знам? Да ли, уопште, војска има наоружање за нас који нисмо професионални војници, или га је претопила заједно са тенковима у смедеревској железари за време УС-стила... Ако тога нема, а чини ми се да нема, шта онда треба да радим? Да ли треба да се самоорганизујем, као за гумене чизме и кабаницу? Ако треба, није проблем, само ми реците...

Ако ми Керамичар или политичар са докторатом Мегатренда кажу: „Неће то нас да задеси, ми смо своје ратове завршили, ми имамо снаге и способности да се одбранимо...“, морам искрено да вам признам – не верујем им ни реч!

Немамо ми Срби пуно пријатеља ни у ближем ни у даљем окружењу, штавише, усташка, балистичка и сва друга грактања око нас све су гласнија; а не бих да поново будемо у позицији као 1999, када смо очекивали да ће непостојећи антиракетни систем С-300 да загрми над србским небом и да растера НАТО-авионе и бомбе, кољаче и продавце србских органа на црном тржишту. Немамо ми, то ме највише брине, ни Јужног тока, ни С-300, ни Центар за ванредне ситуације у Нишу; то је жалосна али истинита реалност! И нећемо их скоро ни имати! Чак и да Руси хоће да нам испоруче С-300, или да провуку гасовод, немају одакле да нам приђу и да нам их доставе! Јужни ток је то показао, зар не... А браћа Бугари нису баш били на нашој страни ни у Првом ни и Другом великом рату! Дакле, народним речником казано, ако се нешто деси, а није искључено, црно нам се пише...

Ал' добро, хајде да пустимо Русе, ако помогну добро је, ако не помогну, онда, по оној народној, не преостаје нам ништа друго до „у се и у своје кљусе“. Али, браћо и сестре, даме и господо, другарице и другови, или грађанке и грађани, како год да вам се свиђа да вас моја мала панична маленкост зове, ја не видим - нити нас, нити кљусе!

Професионалних војника у Србији је нешто више од 30.000, без гумених чизама и чамаца, о озбиљном и савременом наоружању да не причамо, ни акумулаторе за авионе немамо... А ми остали, војно (не)способни мушкарци, или не знамо или смо заборавили да пуцамо. Дакле, нема нас!

Војна опрема је застарела, то се видело пре пар месеци на Војној паради, када смо показивали тракторе и багере.

Плашим се да ли ће и оно мало тенкова, које показасмо Путину, нова америчка компанија која поново купује или добија Железару у Смедереву, истопити у гвожђе?

Наше кљусе је, дакле, на умору!

Шта нам онда преостаје, питам ја вас?

Да ли треба да се свађамо између себе ко је више а ко мање крив, да се свађамо, бијемо и проливамо и ово мало старе и усахле крви које је остало у нама, и да нас у тој свађи и братоубилаштву задеси неки нови Јасеновац, неко ново Јадовно, Олуја или Бљесак... Да ли нам треба нови 27. март, 5. октобар... или ћемо да се опаметимо и да се, ако је могуће, као разумни људи – договоримо! А када се, дај Боже, договоримо, онда да нешто урадимо и да се припремимо, злу не требало!

Говорим о планском организовању у случају опасности, говорим о систему безбедности, говорим о превенцији геноцида... Србски народ је доживео три геноцида у 20. веку, четврти тешко да можемо да поднесемо.

Ето, толико од мене паничара, паничите сада мало и ви!

Аутор: Бранимир Нешић

Извор: Двери