Кинематографска уметност: лицем у лице са Андрејем Кончаловским

Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина Кончаловског је први филм који је приказан на овогодишњем Кустендорфу. Чувени руски синеаста након филма одржао је радионицу. Иако се испрва устезао да држи предавање или да објашњава свој филм, Кочаловски је присутнима ипак понудио своју визију кинематографије. Његов однос са учесницима радионице био је непосредан:

”Сви смо у истој ситуацији. Ја сам само ову причу (о поштару из забаченог села, прим. ур.) видео пре вас…Ово није филм. Ово је кинематографија. Кинематографија је попут књижевности…Ваља нам радити на сваком кадру. Сваки кадар мора да има значење. Иначе имамо дијареју слика. Сваки кадар мора да буде вредан.”

У намери да објасни како функционише језик филма, Кончаловски је потом говорио о ”тупости” камере, присетивши се мисли Роберта Бресона да је камера попут ”ока краве”. Присутнима је процес састављања приче из слика илустровао примером.

”Сваки кадар мора да нађе свој пар. Тек тада оба кадра добијају значење…То је језик кинематографије. То је ”спора храна”…То је ослушкивање свог окружења.”

Објашњавајући како и зашто се одлучио да снима филм о обичним људима који живе у забаченом селу, Кончаловски је понудио пример чувеног руског писца комада.

”Не постоје досадни људи. Знате, Чехов је доста писао о досадним људима. Али његови комади су веома интересантни за гледање…Овај филм желео сам да направим ни из чега. Само из шапата…Желео сам да публика напрегне уши. Волим тишину.”

Говорећи о свом искуству са америчким продуцентима, Кончаловски је приметио да су амерички филмови веома гласни, зато што публика жваће кокице и срче кока-колу, док продуценти инсистирају да филмови буду све гласнији. Потом је истакао значај контемплације.

”У нашој цивилизацији нема времена за контемплацију. Кажу да је време новац. То је најгора максима. Време нема цену. Време је непроцењиво. Када време постане новац, готови смо.”

Кончаловски је причао и о лепоти и њеном утицају на посматраче.

”Мислим да је понекад болно видети лепоту. Лепота људе чини тужним. То је нека лака туга. Тужни сте, а не плачете.”

Коначно, Кончаловски се присетио анегдоте о Алберту Ајнштајну који је рекао: ”Природа прича у пола гласа. Ја имам велике уши”.