Религија победе

Мој отац је погинуо под Стаљинградом 1943.  И мајка, већ удовица са од суза  безбојним очима,  одвела ме је,  шестогодишњег дечака  на трофејну изложбу која је била постављена у Парку културе  и одмора. Памтим немачке бомбардере са кукастим крстовима,  сећам се тешких,  прљавих,  хаубица попут жаба, сећам се борних кола са поломљеним гусеницама. Памтим огромни као кућа немачки тенк са  куполом,  топом,  митраљезима.

Призор невидљивог руског топа као слика наше победе

Тај црни тенк је за мене био чудовиште  које је убило мога оца,  које је донело тугу мени и мојој мами. А затим сам у том  тенку,  на његовој куполи,  угледо  рану,    огромну белу рупу са челичним крајевима коју је задобила  од нашег противтенковског  топа.     

И тај невдљиви топ био је тада за мене она сила која  се осветила   за убиство мога оца,     која је одагнала  од моје куће,  од  моје маме, тај чудовишни тенк,  ту мрачну силу.

И све од тада кроз цео мој дуги живот ја носим  у себи тај  призор   као слику наше победе.

Победа као велики геополитички тријумф,   идеолошко преимућство

Сада,  у XXI веку,      кад   су се у народну свест вратила религиозна осећања, религиозне представе,  ми гледамо на нашу победу другачије него  тада, у ватреном ХХ веку.  Разуме се,  победа је  и данс за нас  епохални војни догађај.  То је огроман геополитички  тијумф.  То је  велика идеолошко преимућство.

Победа у  „Светом рату“  као неизмерни религиозни празник

Али данас   та победа за нас представља  још и  неизмерни  религиозни празник,    победа украшена  религизним представама о   васељени,  о њеној судбини,  о њеним вредностима.  

Од првих дана рата појавила се страшна, прелепа и убитачна  песма „Свети рат“.

Рат  је свети,  и победа у њему биће света,  а народ који у њму пбеди такође      ће бити постати свети народ,  он је  обасјан,    окружен  светим тајанама    и светим  чином.

Победа као велика, вечна,   божанствена,  чудотворна икона

То свето осећање,  одблесак светлости    лежи на свима  који су учествоавли у том рату:  на редовима пешадије,    на генералисимусу, на командиру вода или команданту армије. На дечаку који је стајао под отвореним небом   на мразном пољу   и  додавао  гарнате  за  пројектиле, а да би  могао дохавтоити до лафете  морали су да му поставе  испод ногу празан сандук од муниције.   

И сви су били свети.

Сав народ је био свети  - свети нрод победоносац.

И победник.
 
И сама победа се данас сматра као велика,   непролазна,  божанствена,  чудотворна икона. 

Перестројка покушала да оскрнави икону победе

Ту икону су у време перестројк покушали да  расеку секиром,  покушали су да је оскрнаве,  ратсргну,  да је спале на огњу, као што су то учинили  и са многим вредностима које су тада претворили у пепео  пред  рушењем велике  црвене државе.

Какве су  све   клевете биле на  нашу армију!

Те она се  није борила на почетку рата,  те  није ослободила Пољску,   те није ни улазила у Немачку!

А колико је тек клевета и лажи било усмерено на наше команданте и официре. 

Оклеветан наш народ победоносац и победник

Колико је оклеветан наш народ – победоносац и победник! Колико клевета је било  на сам народ и на сам смисао  те победе!
 
Хтели су да и да сваки спомен на победу  претворе у прах и пепео како би једном за свагда ишчезла без трага.

Али као што су у време тешких бојева кроз линију фронта износили  заставу пука обмотавајући њом  своје груди изрешетане  мецима и разапињујући је на дрво  да би се под њом поново скупио  остатак пука, тако је и победу наш народ пренео кроз   црну пропаст 90-их година.

Поново сја икона победе

И та икона је поново засијала. Ми смо је  испрали,  молитвама  је обасули, и она је сада за нас вечна светиња,  драгоцена снага.

Њу и данас покушавају да оспоре,  омаловаже,  да оскрнаве,  да је истргну из народних руку.

Зато што  је победа онај пехар из којег пије и наздравља  млада држава руска.
 
У њој  је  садржана сва идеологија, сви симболи и смисао данашње наше државе.  И држава  учествује у том  испијању здравица,  пије ту свету живу воду.

Победа је данас за нас драгоцена  не само својом прошлошћу, него и својом  будућношћу.

Зато што су у тој победи концентрисане велике технологије,  велика достиугнућа,  велика очекивања.

Победа оличава собом  драгоцено велико  дело   због  којег је препатио и туговао наш народ. Опште дело које сједињује у себи обичног редова и генералисмуса,  борца и команданата,  раскулаченог сељака и официра НКВД.

Победа је сједнила све  народе који су тада ратовали против Немачке: Русе,  Украјинце, Узбеке,  Јевреје,  Татаре. 

Тада је био само један анрод – народ победоносац. Народ победник.

Победа собом доказује     спосбност нашег народа  да се  у време трагичних искушења  скоцентрише,  уједини за велики полет,  замах,  подвиг,  за велики  подухват.

Да није било те победе,  како би изгледала данашња планета? На њој би се данас на  свим континентима димили крематоријуми.  Човечансто не би  чинило  оволико народа,  оволико култура,  традиција,  школа. 

Да није било наше победе,  тама би прогутала светлост

Да није било наше победе, пакао би однео победу над рајем,  тама би прогутала светлост, добро би засвагда усуткнуло пред лицем  великога зла.

Али,  то се,  на срећу, није догодило.

Победа је осујетила замисао  всељенске таме и  ад није победио сетлост.

Народ-победник се уздигао својим великим стасом као  народ-великан.  Сви су били хероји. И они  о којима ни досада ништа не знамо и нимо их сахранили,  чије кости леже  код Тихвина или Ржева. 

И оне који су  прошли сав рат и на Црвеном тргу  на подножју Маузолеја  бацали немачке  ратне заставе.

Хероји су били и партизани који  су се борили у дуобокој позадини Немаца. 

„Црвене задушноце“  великим подвижноцома мученицима

Али рат је оставио у нашем сећању посебне „црвене задушнице“  у које  спадају велики подвижници и мученици.

То су 28 гардиста-Панфиловца  који су јуришали с гранатама под тенкове  у Дубосекови.

То је Талалихин који је уперио свога ловца на моћни немачки „хајнкел“ који се био устремио да бомбардује Кремљ.

То је Гастело који је пикирао свој,    гранатом погођени,  бомбардер  на колону немачких тенкова.

То је Зоја Космодемјанска   која   је на губилишту довиквала фашистима у лице да ће победа бити наша.

То су мученици „Младе гарде“  који су издржали страшна мучења у  душегупкама Гестапо,  али се нису препусили на милост мучитељењима.

То је генерл Карбишов  који је стојећи под  леденом водом својим мучеништвом преобраћао црну воду смрти у  живу,  свету воду.

Ја мислим да ти мученици нису били   мученици једино црвене вере,  црвене религије.

Они су били мученици који су погинули за виши рајски    смисао живота,  за више представе о добру и злу.  За оне представе  којима је данас пуна црква, напуњена религиозна свест.

И ко зна,  можда ће некад иконотворац осликати на великој,  тешкој дасци лик Карбишова или слику 28.  гардијско-Панфиловаца. И  њихове  главе обасуће златне нимбе.

Ти ниси само носилац историјског памћења, ти си сам победник

Обраћам се оном који живи поред мене-и старцу и младићу.  И кажем: ти ниси просто носилац историјског  памћења.

Ти ниси само онај који је наследио победнике и води свој народ у бесконачност.

Ти си сам победник. 

Осети то.

Ти си 1941.  заједно са скијачима у белим маскирним униформама  хитао у сусрет фашистиким мецима.

Ти си под  Стаљинградом изговрао  лозинку „Преко  Волге за нас земље нема“.

Ти си у „тридесет четворки“ журио  у сурет  немачким тенковима  јуришајући у страшни обрачун.  Ти си нападао Сапун- гору, атаковао си на Саур- гроб. 

То си био ти који   си се пео по степеништу Рајхстага, међу  побијеним  нацистима,    гробљем чаура,   сред задимљених зидова,  пео си се на кров и истако црвену заставу.  И теби се одатле испод  црвеног платна отворио цео свет, сви континенти,  сви океани.  Теби се отоврило цело човечанство, које си ти заједно са својим очевима,  дедама и прадедовима  спасао од таме.

Велике,  свете параде

Биле су две велике,  свете параде.

Парада 1941,  трагична и снажна парада. 

И парада тријумфална – парада победе 1945. 

На тим парадама је армија прошла по Црвеном тргу - по том великом храму  на коме су запамћене руске представе о својој историји, о својој светости, о својој светлој будућнсоти.

Садашња парада понавља те две свете  параде.  Оружје  које ће проћи по Црвенм тргу, моћни тенкови,  ракете, зенитни системи,  носе у себи сећања на  свето оружје победе-на „четрдесетпетице“ на „тридесетечтворке“,  на „каћуше“,  протовтенковске  топове.

Руско оружје је свето. 
 

И данс,  кад наши пукови  пролазе Црвеним тргом, изнад  њихових глава на небесима  пролазе  сви  који  су  војевали у том рату, - тај големи, преголеми сабор  победника. 



Aлександр Проханов,  књижевник,  главни уредник недељника „Завтра“
Превод с руског  и обрада: Бранко Ракочевић