БЛОГ: Дневник једног Балканца на Балкану

Јуче сам имао страшан сан, авиони су летели над Београдом и над мојим градом, баш као пре пар година, пре пар деценија, пре пар декада. Чини се да се авиони са простора нашег неба никада нису ни спуштали, увек су ту и спремни да гађају. У стању смо једни друге да гађамо и то само зато што нас неки људи на функцији приморавају на рат и глад.

Мајка и сестра су у кући мени и брату спремиле ужину, није било много тога за избор, намазале су нам џем и маргарин и били смо срећни. Упутили смо се путем школе, оставио сам брата у вртић и изашао. Мало сам одмакао и бомба је пала на његов вртић. Осетио сам такав бол, који вам не могу описати и пробудио сам се. 

Чини се да су Србија и Албанија и друге земље које су у "свађи", ако то могу тако да назовем, на великом губитку. Колико је породица остало без кћери, синова, очева, жена, бака, дека? И, да ли се нешто променило? Ратује се због великих територија и због људи на власти, а они обични људи су увек на губитку и увек пате.

Добро дошли у реалност, да Вас упознам са мојом породицом. Ми смо некада били просечна породица, срећна и весела, а онда је тата изгубио посао, мајка је због болести морала да да отказ и упали смо у модерну болест звану "сиромаштво". Па, није то сиромаштво, нисмо били сиромашни, имали смо једни друге.

Данас је понедељак, и мајка гледа у фрижидеру шта имамо за ручак, а фрижидер је празан. Позајмила је од баке мало пиринча и спремила нам пилав. Био је укусан, и док на вестима слушам недавне нападе у БИХ и Македонији, питам се зашто нико не жели дијалог? Албанија, Србија и све остале балканске земље представњне су као терористичке земље, а то није тачно. У свакој од њих има јако пуно срећних људи, људи који воле посете, људи који су ведри...

Легли смо брат и ја у кревет, сити, најели смо се пилава, нажалост и овог пута без меса, али нема везе, погледаћемо неки тв филм, надам се да неће да нам исеку струју скоро, само то да ми не дирају. За сутра ћемо видети шта ћемо јести, у крајњем случају јешћемо трешње, имамо прелепу трешњу у дворишту, а сада је узрела. Поново, молим, и надам се да ће неко ово прочитати, молим Србију и Албанију, да постану земље у којима ћемо сви бити срећни и весели. Лаку ноћ!

Мај, 2010.