Орден за трубача Гвозденог пука

За чувени Гвоздени пук везују се многа јуначка дела, а једно од њих односи се на трубача Рустема Сејдића, који је мимо команде одсвирао позив на јуриш србској војци. Не само што није кажњен по строгим војним правилима већ је за тај прекршај одликован орденом. Рустем је деда чувеног трубача Фејата Сејдића из Бојника, рођен 3. јануара 1892.

Историчар Добросав Туровић је у књизи „Јунаци гвозденог пука” забележио казивање јунака Властимира Илића, који је потанко испричао како се то догодило.



„Гвоздени пук је представљао једну од гвоздених песница наше старе српске војске. Где се појави, ту непријатељ по правилу није могао, чак и ако добро искрвари, да продре. У ноћи између 29. и 30. октобра 1916. пук је био одређен да заустави непријатеља који је надирао са Кајмакчалана са циљем да нас потисне. Противници су нам били бугарски војници из такође познате Рилске дивизије, сви одабрани, крупни људи који су добро баратали бомбама и камама. Три пута су противници те ноћи јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова. Трећи пут је ситуација била сасвим озбиљна – замало да наше отерају у Црну реку. У одлучном моменту, одједном, полетно и громогласно зачу се звук трубе који је позивао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех.



Када је свануло, постаде нам јасно због чега је то непријатељ онако бесно јуришао, као ретко кад раније: ту на попришту битке, међу лешевима непријатељским, наиђосмо на буре препуно рума. Остаде то, међутим, загонетка за многе, а понајпре за команданта пука Димитрија Милића, по чијем је наређењу оглашен онај јуриш. Растрчаше се официри и ствар се заврши на Рустему, Циганину родом из Јабланице. Њега доведоше право пред пуковника Милића.



– Ко је тебе овластио – пита строго командант Гвозденог пука – да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?

Рустем затрепта очима, али онда рече отресито: – Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.

Командант шмркну и нареди да се из штаба одмах донесе орден за Рустема.”

Момчило Момчиловић,