Ђак генерације – пастир

Кумане – На месту некадашње циглане у куманачком атару, ближе Меленцима, сада се налази фарма оваца. Тако је то у транзицији. На широком простору још су разбацани комади земље која је требало да заврши у пећима. Циглана је изненада престала да ради, а о њеном постојању сведочи само димњак који се види са километар-два удаљеног пута Зрењанин – Нови Бечеј.

У Зрењанину нас је стопирао студент грађевине Павле Јанков. Враћа се из Београда у своје село Бочар у новобечејској општини. Не иде директно кући, него ће да изађе недалеко од Меленаца, када се с десне стране појави велики оџак. Ту ради његов пријатељ из села.

– Он је чобанин. Интересантан лик. Служи се компјутером – рекао је Павле на изласку из аутомобила.

Какав то чобанин има другаре међу академским грађанима који га посећују на радном месту?

Распитујући се за циглану у Куману, сазнајемо да је њен власник био отац Милана Станчића, човека по коме овдашња школа носи име. Милан је био комуниста и организатор отпора немачкој окупацији, а 1942. године тражила га је полиција састављена од банатских Немаца. Милан се скривао на циглани свога оца, а полиција је опколила место. У пуцњави је рањен, али је успео да побегне. Међутим, откривен је и ухапшен у Тарашу, а потом интерниран у Норвешку где је скончао у логору.

Циглана је после била друштвена па је приватизована и у транзицији се нашла у власништву Пере Цигљара. Реч је о Пери Славковићу, који овде више не производи циглу, али му је остао надимак. Сада на циглани држи овце које пасу на околним пашњацима и пустарама. У посао је кренуо озбиљно: подигао је модерну шталу у којој држи јагањце које одатле испоручује на тржиште.

Осим оваца, Пера Цигљар држи козе и пчеле. Овце на пашу тера Драган Павловић, пријатељ ауто-стопера Павла. Драгана живот није мазио. Са оцем никада није живео, а мајка му је умрла док је ишао у средњу информатичку школу. То му је тешко пало, па више није био скроз одличан.

У основној школи Драган је био вуковац и ђак генерације, а у средњој се ослањао на таленат, јер није имао никаквих услова за живот, а камоли за учење. Уписао је и факултет али је одустао. Није имао новца да се издржава, па је морао да ради. Сада жали због тога.

– Нису то били нормални послови. Данас можеш да се запослиш само у фирмама које су на издисају, у којима месецима нема плате, а ја немам никог ко ће да ми да паре да преживим. Идући трбухом за крухом, радио сам по целој Србији, Црној Гори... и то увек тешке физичке послове – прича Драган.

Каже нам да се на фарми препородио. Живи у миру и тишини. Газда је солидан. Није велика плата, али је добија редовно. Успео је и да уштеди, да купи компјутер. Пошто је усамљен покушаће да пише. За интернет нема новца...

– Мени је дозлогрдила цивилизација, од ње се тренутно одмарам. Не гледам телевизију, јер ме нервира. Толико „пљувања” по нашем народу не могу да поднесем. Маштам о томе да сакупим новац и купим неку кућицу. Тешко је бити бескућник – сетно констатује необични пастир.

Драган Павловић је покушао да после основне упише војну школу, али није прошао због слабог вида. Тако је изгубио једину шансу да се ишколује.

Ђуро Ђукић,