Може и другачије

Многи  кажу да је „политика курва, а политичари лопови“. Ту тезу као да су смислили они који би хтјели на „легалан“ начин политику и институције подредити својим личним интересима, јер поштен човјек нема шта да тражи у таквој „работи“. Тада непоштен политичар, добијајући легитимитет на изборима, осјећа се као „риба у води“.

Међутим, може бити и другачије, а то је да политика буде добра, а политичари поштени. То се не остварује самим тим да опозиција постане власт, без обзира на то ко је лично у опозицији или власти. Слушам како политичари из садашње опозиције у Републици Србској и те како знају за себе, нормално на штету грађана Српске. Неки угасе фирму да би избјегли плаћање обавеза па убрзо отворе нову са истом дјелатношћу. Различита су „довијања“ политичара и позиције и опозиције само да би напунили своје џепове, и због тога се воде највеће политичке борбе, а народу како буде.  Не остварује се ни доласком нових и младих људи у политику. Знам неке од њих, који једва чекају „да  зајашу и да заграбе“, а успјех им лежи у таквом полтронству, које, како ми рече једна госпођа, само мушкарац мушкарцу може показати, безосјећајно „гази“ оне „небитне“, а са таквом понизношћу прилазе оним „битним“.

Добра политика и поштени политичари остварују се кроз процес. Они су резултат друштва и његовог система вриједности. У томе, за невјеровати, највише може утицати обичан, али моралан човјек, који није по страни, већ активно учествује у политичком животу. Храбро каже, у свом окружењу, шта је добро а шта не (надам се да нисмо „заглибили“ дотле да не знамо то разликовати) и редовно излазе на изборе. У таквим околностима ће се чећше јављати људи који имају жељу да се баве политиком чинећи добро свом народу, а при томе осјећајући радост што тако раде.

На жалост, свједоци смо честе свађе позиције и опозиције око тема које су и неважне, мада важне теме захтијевају плодоносан и аргументован разговор, а не свађе и ниске ударце.  Занимљиво је што се напада и оно што је добро, када долази од супротне стране. Најновији примјер је у томе када власт жели да усвоји закон који би казнио оне српске функционере који би због своје позиције били у стању пренијети овлаштења са Републике Српске на ниво заједничких институција БиХ, или једноставно, који би извршили чин велеиздаје. На таквав начин политичари би одговарали народу и Републици Србској а не било којој политичкој странци. Такав закон није антиуставан. Он произилази, па и штити, Анекс IV Дејтонског споразума, јер у њему је БиХ суштински дефинисана као конфедерација са суверенитетом у ентитетима. Та чињеница произилази  из начина формирања и одлучивања заједничких институција БиХ. Закон је сасвим природан, јер се њиме штити Република Србска као изузетна вриједност србског народа. Кажем само србског (подразумијева се да и су равноправни и сви други грађани у Републици Србској), јер у Дејтонском споразуму нема ријече о сва три конститутивна народа у ентитетима. Једнака права три народа и два ентитета обухваћена су заједничким институцијама БиХ и то принципом паритета – једнаке заступљености, и начином  одлучивања – консензусом. Конститутивност сва три народа, и у Републици Србској и у Федерацији БиХ наметнута је Одлуком Уставног суда БиХ о конститутивности народа из 2000. године. Та одлука је донесена захваљујући тројици судија странаца, док су против ње били по двојица судија представника србског и хрватског народа. Никада није донесен закон по којем се могу преносити овлаштења са РС на ниво БиХ. Мишљења сам да га не треба ни донијети.

И сада такав приједлог власти да буде кажњива велеиздаја – пренос овлаштења, наилази на жесток отпор и критику опозиције.  Умјесто да га подрже и кажу да и они нису за пренос овлаштења, те да такав закон може и те како онеспокојити све оне који би евентуално из ко зна којих разлога то урадили, опозиција на све начине покушава да га оспори...

И у ту свађу око свега позиције и опозиције укључује се и Влада Републике Српске и њена предсједница Жељка Цвијановић, губећи на тај начин вријеме,  енергију... Поштујући предсједницу владе Жељку Цвијановић и не улазећи у анализу, да ли је свој посао обављала успјешно или мање успјешно, намеће ми се рјешење за излаз из зачараног круга свађа, које би подразумијевало подношење оставке од предсједнице Цвијановић и давање мандата од стране Предсједника Републике Српске Милорада Додика оном који не долази из страначких тимова, а показао је велике способности и енергију у свом раду. Такав мандатар окупио би сараднике без обзира да ли су и у којој политичкој странци (будући министри замрзли би свој рад у странци) водећи се мишљу колико су они успјешни, морални и спремни да помогну свом народу, доживљавајући такав рад као велики изазов у својим животима. Таква влада могла би да на најбољи начин искористи сав потенцијал Српске а посебно људски. То би био државничи потез предсједнице Цвијановић и предсједника Додика, који би показао да им је важнија Република Србска и србски народ, од било којих, па и страначких  интереса.


Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш