Коме још вјеровати?

 "Ако неко узимање мита (кривично дјело узимања новчане и материјалне вриједности за обављање посла за који си плаћен) назива „част“ или „захвалност“, радиће то и на било којој другој позицији"

 Пред намa је још један изборни циклус.  Како се опредијелити и кога подржати, питање је које се понекад мота по главама људи који још увијек мисле да се на изборима нешто може промијенити. У овом тексту износим лични став о томе коме треба вјеровати и који критеријуми треба да нас опредијеле.

  На политичкој свцени имамо оне који су добили прилику да својим радом оправдају повјерење и њихови бирачи ће се опредјељивати управо према свом очекивању које су имали када су некоме давали повјерење. Они ће захваљујући резултатима свога  рада или вјештинама манипулације, успјети или не, да задобију ново повјерење. То повјерење могу добити и ако их  препознају  као „мање зло“ од оних других или пак захваљујући својој моћи да довољан број бирача има лични егзистенцијални интерес да их на изборима подржи.

  Често код људи преовладава мишљење да нам требају нови људи.  Међутим, сви су некада своју кандидатуру истакли први пут, па тако и мишљење да ће нови кандидати бити исти доминира код значајног броја потенцијалних бирача.

  Лично образовање јесте неопходан услов свакога ко се кандидује за јавну функцију, али не и довољан да би могли некоме само на основу тога дати повјерење. Свједоци смо да се људи ките титуталама  формалног образовања, које је у посљератном времену на балканским просторима у хиперпродукцији високоброзанованих, па то треба узети са резервом. Када нам неко каже да је био један од најбољих студената, а на свом професионалном радном мјесту покаже супротно, таква референца треба да се одбаци приликом избора на јавну функцију.  На крају се испостави да се ради о људима којима је потребно само звање, а не и знање. Неки то и открију па у разговору кажу: „Ишао сам са својим ментором на вечеру.“ Ако се хвале својом титулом, треба да то звање оправдају.

"Неко је могао да остане у истој партији, али да погази повјерење људи и искрену подршку коју је на изборима добио или је могао да промијени партију али је остао досљедан и искрен према онима који су га искрено и подржали"

  Професионалан одснос на послу је важна особина коју би требало посматрати, наравно, код оних који су имали прилику да раде.  Када неко на свом послу не ради професионално, зато што сматра да није задовољан статусом, а ипак за њега прима плату, он показује неодговорност и њему повјерење не треба дати, јер својим односом угрожава друге. 

  Ако неко узимање мита (кривично дјело узимања новчане и материјалне вриједности за обављање посла за који си плаћен) назива „част“ или „захвалност“, радиће то и на било којој другој позицији.

  Партијска лојалност се често узима као одраз карактера, па тако оне који промијене политичку партију називамо разним епитетима. Међутим, то не мора да буде одлика карактера и личне одговорности.   Неко је могао да остане у истој партији, али да погази повјерење људи и искрену подршку коју је на изборима добио или је могао да промијени партију али је остао досљедан и искрен према онима који су га искрено и подржали. Ово је посебно ирелевантан фактор, када партије немају јасно дефинисане програмске орјентације.

  Однос према породици и пријатељима треба посматрати као важну особину кандидата, јер ако је неко неискрен према некоме са ким живи и дијели много тога заједничког, не може се очекивати његов поштен однос према широј друштвеној заједници.

  На крају, не треба бити обесхрабрен тиме да не постоје људи којима треба дати повјерење на изборима.  Цитираћу тако једну особу која може да буде буде примјер одговорног рада: „Скупштински мандат је посао, а грађани су моји послодавци!“.  И то није била фраза, већ заиста доказан приступ.  Овe другe, који о свој величини стварају привид и спремни су својим  обећањима ударати на емоције болесних и сиромашних, а са циљем да би путем јавности учврстили своју позицију треба препознати.

   Вјеровати на ријеч да ће неко бити  добар  када дођe на одређену функцију, да ће радити добро за друге, а није то показао, јер свака особа може да помаже заједници према својим могућностима, и да  неко може еволуирати у зрелим годинама, је чиста заблуда. 

 Бранислав Тешановић