Ловац на „живе језике”

Слободан Ћирић,
Политика

Мачвански фронт, мај 1915. године. Борбена готовост на највишем нивоу, мртве страже с обе стране Саве. На захтев савезника, србска војска би требало да пређе реку, нападне аустријске јединице у Срему и олакша притисак непријатеља на француске и руске јединице.

Пошто није имала довољно података о снази, распореду и намерама противника, србска Врховна команда издаје наређење својим четама да прате збивања на супротној обали и подносе извештаје...

Али, пред положајима Петог пешадијског пука краља Милана је густа шума од које се ништа није могло видети, па је једино решење, опасно и тешко, да се неопажено пређе река, обави извиђање и извести о непријатељу.

За задатак се добровољно пријавио млади пешадијски потпоручник Михаило Мика Маџаревић, родом из Мургаша код Уба, који је одрастао и школовао се у Ваљеву.

Он је осмислио да се изненадним препадима на другој страни реке заробљавају припадници непријатељских стражарских одељења, војници, нарочито официри, да се киднапују и потом саслушавају – да се лове „живи језици”.

У тексту „Михаило Маџаревић – најхрабрији учесник у Великом рату из Колубарског округа”, ваљевски публициста Милорад Радојчић, пише да је у ноћи између 8. и 9. маја 1915. млади официр са 16 војника у три чамца прешао Саву недалеко од Владимираца, да су на супротној страни заробили одељење извиђача са старешином, и укупно 20 војника пребацили на српску страну.

Истрагом су добијени важни подаци о противничким снагама. Маџаревић је за тај подвиг одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, а његови војници Обилићевом медаљом за храброст.

Слична акција поновљена је 22. маја у рејону Новог Села. Избио је краћи ватрени окршај у ком су србски војници заробили једног поднаредника, каплара и седам редова.

У ноћи између 26. и 27. маја потпоручник Маџаревић са групом од тридесетак добровољаца неопажено прелази Саву код села Прово надомак Владимираца.

Заробљавају једног непријатељског војника који их обавештава о снази и распореду своје јединице. Нападачи опкољавају њихову земуницу у коју су се сместили по повлачењу из ровова и заробљавају осморицу.

Чамцима су пребацили заробљенике на српску обалу, а Маџаревић и део добровољаца се враћају и хватају још једно аустроугарско одељење на локацији наспрам Бељина. У тој акцији србска страна је имала једног, непријатељска пет мртвих, пише Радојчић.

Таман што се после ове тешке и опасне акције храбри потпоручник Михаило Маџаревић вратио у посавотамнавско село Звезд и легао да се одмори, у просторију је улетео узбуђени ордонанс команданта батаљона и дрхтавом руком му предао телефонску слушалицу рекавши да има везу...

Према књизи „Кроз сјај и сенке рата” (Београд 1933) у којој је Маџаревић описао своје доживљаје из ратног вихора, разговор је текао овако:

– Ало.

– Овде Петар.

– Који Петар, презиме?

– Краљ Петар. (Ту је Маџаревић скочио као опарен)

– Изволите, Ваше величанство.

– За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка преко Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, под данашњим даном унапређујем у чин поручника.

– Хвала, Ваше величанство!

– Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци.

– Чуо нас Бог, Ваше величанство!”

Међу официрима Петог пешадијског пука краља Милана почело је славље, њихов Мика Маџаревић ванредно је унапређен. „Наградио” га је и непријатељ. Аустроугарска врховна команда уценила је његову главу на 50.000 круна и обећала унапређење у виши чин ономе ко га зароби или убије.

Нико није успео, Михаило Маџаревић, један од најхрабријих и најодликованијих србских ратника Великог рата, носилац три Карађорђеве звезде, Сребрне и Златне медаље за храброст, Ордена белог орла са мачевима, Албанске споменице, француске Легије части, енглеског Ратног крста, официр који је са 27 лета постао мајор, умро је у Либертвилу у САД 1965. године.

Слободан Ћирић,
Политика