НАТО-у потребан јасно дефинисан непријатељ

НАТО-у је потребан јасно дефинисан непријатељ. Упркос својој реторици да Русија представља највећу претњу алијанси, Москва остаје једини противник који треба да буде уверен у предности западне демократије, а не прави непријатељ, сматра чешки дипломата Хинек Кмоничек.

Након завршетка Хладног рата најчешћа тема у коментарима у вези са постојањем НАТО-а било је питање ко представља непријатеља пакта, пише Хинек Кмоничек, дипломата на челу Међународног одељења у кабинету председника, за чешки веб-сајт „Иднез“.

„Ако непријатељ не постоји, који је разлог за постојање Алијансе“, пита се тај дипломата.

Потрага за „главним непријатељем“ и заједно са тим потрага за новим идентитетом организације и даље је имала велики утицај на Чешку Републику, истиче Кмоничек.

НАТО је створен као савез који треба да одврати СССР-у и да му се супротстави и као противтежа проширењу совјетске сфере.

„Била је то једноставна подела: или сте на једној страни, или сте на другој. Али шта је требало урадити када је нестала совјетска верзија света“, наставља са питањима Кмоничек.

Након Хладног рата НАТО се суочио са новим проблемом дефинисања свог следећег непријатеља и самим тим са питањем о самоодређењу. То је подразумевало потрагу за земљом која је очигледно непријатељски настројена према Западу, која очигледно намерава да освоји Запад и која представља страну, алтернативну визију света.

„Заједнички непријатељ је оно што уједињује савезнике“, истиче Кмоничек.

Било да је у питању непријатељска земља или идеја, Кмоничек наглашава да сваки савезник мора да разуме да је она претња свакој од њих и зашто надвладава све њихове потенцијалне разлике.

Док је постојао Совјетски Савез, није било сумњи.

Међутим, оно што је дефинисало развој НАТО-а у претходних 20 година је потрага за таквим непријатељем.

Кључни проблем за НАТО, стога, и даље остаје питање ко је сада „главни непријатељ“ Алијансе. Упркос свој непредвидивости владара Кремља, чешки дипломата истиче да „нови Совјетски Савез“ није постојао чак ни унутар Русије.

НАТО је, стога, покушао да потражи „новог главног непријатеља“ ван атлантског региона. То је довело до Либије и Авганистана. Међутим, регионални диктатори и невладине терористичке организације нису могли да замене Совјетски Савез у улози „главног непријатеља“. Никада се није појавио довољно велик, моћан и опасан противник.

„Стога је НАТО прекинуо да се бори против земаља, иако многи нису приметили његов идеолошки преокрет, и почео је да се бори против идеја“, наводи Кмоничек.

То објашњава зашто су данас они који имају идеје стране Западу означени као противници и супарници, а не као непријатељи.

Противници не представљају претњу. Њихове идеје представљају претњу. И чим противници напусте своје идеје, они ће постати партнери.

„То објашњава зашто Русија није непријатељ, већ противник. У међувремену, међународни тероризам који оличавају исламисти је очигледан непријатељ којег би требало уништити без икаквог дијалога“, закључује Кмоничек.