Они су писали историју Гуче

Дуговека трубачка традиција по драгачевским селима данас је и у свету чувена, али из заборава или скрајнуте кутије са тавана опет изрони нека новост. Или фотографија начињена, по прилици, пре 80 и више лета, какву је ових дана добио Јовиша Славковић (80), књижевник из Гуче, а у своје доба директор Драгачевског сабора трубача у тој брдској варошици.

– Слику ми је дао Владан Јовановић из Ртију, кућепазитељ у Илићима, у Грабу. Нико од нас који смо истраживали историју Сабора као савременици приредбе нисмо знали да она постоји, па до сада није објављивана. Ово сад у „Политици” биће првина – вели Славковић за Политику.

И приповеда о сељацима са пожутелог снимка...

У народ Дргачева труба је снажно ушла тек по повратку Српске војске са Солунског фронта и најпре је основан оркестар Давидовића у Драгачици, па у Дљину, Пилатовићима, Турици, Расовцу, Горњој Краварици... Момир Суботић, бивши војни музичар из чачанске Трнаве, почео је на размеђу 1931. и следеће године подуку младих људи и у подјеличком селу Граб, наговарајући их да другују с трубама. Из оближњег Тијања долазио је и Момир Милетић Копиљак, такође трупни трубач, а у Грабу су их одмах прихватили Ковачевићи: браћа Селомир и Драгиша и сродник им Милисав. Бубњар је био Слободан Илић. Придружио им се и Добросав Радоњић из Рогаче.

– То су та петорица на слици староставној. Већ 1933. капела је почела да свира на свадбама, обетинама, мобама, саборима. Њихове трубе одјекивале су на Петровданском сабору у Грабу, Илинданском у Рогачи и Малогоспојинском у Горачићима, или на уранцима на Јелици, код Карауле и Свете воде на Дријењу. Млади, полетни и даровити музичари, Грабљанци су се брзо прочули, па су их чачански радници звали да их прате о Првом мају. Редовно су свирали и на панађурима у Чачку, о Јереминдану и Усекованију, звали су на заруке у старовлашка села – беседи Славковић.

Ковачевићима, Илићу и Радоњићу, пред Други светски рат придружили су се земљаци Милован Милинковић и Славомир Шипетић, и Тихомир Милутиновић Кеко из Рогаче, као басиста. Почетком 1941. оркестар се распао. Драгиша Ковачевић и Тихомир Милутиновић пали су у немачко ропство, Селомир Ковачевић рањен је у Македонији, а Илић није преживео рат.

Окупили су се, опет, пред јесен 1945. кад су се Драгиша и Тихомир вратили из заробљеништва. У обновљеном саставу свирали су још Селомир Ковачевић, Добросав Радоњић, Славомир Шипетић, Јово Пајовић (бубњар) из Јездине и Секула Станковић из чачанске Придворице. Касније је с трубом почео да другује и Раде, син Шипетићев. Бубњари су се често мењали: Лазар Ковачевић, Раденко Радоњић, Милан Илић, Војин Ђоковић и Радован Давидовић. Њихово музицирање у почетку је било готово архаично, али душевно и умилно.

А онда је почела, нова, велика повест драгачевских труба...

– На Покров, 14. октобра 1961. народ се јутром причешћивао у богомољи Светог арханђела Гаврила у Гучи, а истог дана у порти четири завичајна трубачка оркестра причестила су се на првом Драгачевском сабору трубача. Сваки је био дужан да одсвира по пет мелодија: „Са Овчара и Каблара” и „Бледи месец загрлио звезду Даницу”, а по избору још два кола и марш. У оркестру из Граба били су Драгиша Ковачевић као капелник, Селомир Ковачевић, Славомир Шипетић, Секула Станковић и Милан Илић, извели су кола „бугарка” и „брђанка” и марш „капларац” – описује Славковић.

Грабљанци су свирали и на другом Сабору у Гучи, а онда се капела угасила, јер потомци нису наставили стопама отаца.


Гвозден Оташевић,
Политика