РТ: Ко се против кога бори у Украјини?

06.12.2021. год.

Оштре битке и политичке тензије се ковитлају око источне Украјине последњих недеља. Али понекад није јасно ни ко је страна у сукобу, а конфузија је у срцу растућег информационог рата.

Недостатак јасноће је разумљив, с обзиром да је Украјина подељена земља у подељеној Европи. Да ли је ово сукоб између Кијева и Донбаса, између Украјине и Русије, између Украјине и НАТО-а или између НАТО-а и Русије? Споразум из Минска за решавање сукоба, који су одобриле УН, идентификује само две домаће сукобљене стране – Кијев и две самопроглашене отцепљене републике Донбаса, Доњецк и Луганск. Русија инсистира на томе да споразум треба да се примени и рат класификује као унутрашњи сукоб, док НАТО наставља да представља сукоб као искључиво ривалство између Украјине и Русије, поткопавајући споразум.

Подељена земља на подељеном континенту

Више од хиљаду година Русе и Украјинце повезује заједничка историја, а неколико векова чак су били део исте државе. Блиска историја са Русијом произвела је два неспојива национална идентитета и путеве ка изградњи нације. Плуралистички поглед сматра Украјину биетничком, бикултуралном и двојезичном државом, док монистички поглед предвиђа интегрални национализам у коме постоји само једна етничка припадност, једна култура и један језик у својој сржи.

Уопштено говорећи, већина западних Украјинаца гледа на заједничку историју са Русијом као на империјално наслеђе које треба превазићи и стога су дубоко сумњичави према источним Украјинцима. Слично, већина оних са истока сматра блиске везе са Русијом братском везом, и неповерљиви су према онима на Западу са њиховим снажним етнонационалистичким приступом изградњи нације и фашистичкој историји. Касније је постало само једно решење за ове унутрашње противречности – успоставити Украјину као суверену државу независну од Русије, али не на антируској платформи.

Будућност Украјине је додатно компликована јер се налази и на граници подељене Европе. Обострано прихватљиво постхладноратовско решење никада није постигнуто пошто је Запад искључио Русију из нове Европе. Након тога, промовисан је орвеловски концепт „европских интеграција” са нултом сумом у којем све европске државе морају да се одвоје од Русије као највеће државе у Европи и уместо тога траже лидерство у НАТО и ЕУ. Једноставно речено, Запад и монистички етно-културни националисти Украјине су сапутници у смислу искључивог приступа изградњи нације и региона: Украјина која потискује источне Украјинце, интегрисана у Европу очишћену од све руске историје и утицаја.

Рат би лако могао постати неизбежан. На домаћем нивоу, источни Украјинци који су 2014. године протестовали због легитимности Мајдана који је подржавао Запад напали су нове власти у Кијеву. На регионалном нивоу, Русија неће стајати по страни ако Кијев, наоружан НАТО-ом, нападне Донбас. Штавише, Русија сматра проширење НАТО-а на Украјину егзистенцијалном претњом и противиће јој се слично као што САД нису могле да прихвате совјетске пројектиле на Куби 1962. године. НАТО сада проглашава да „стоји уз Украјину“, иако је у стварности НАТО поставио Украјину на пут ка сопственом уништењу.

Интерни сукоб?

Споразум из Минска из 2015. године, који су одобриле УН, дефинисао је рат као интерни сукоб са интерним решењима. Споразум предвиђа да Кијев мора дипломатски да се ангажује са Донбасом како би региону дао аутономију, а тек након тога ће отцепљени лидери дати Кијеву контролу над међународним границама Украјине. Осим што се бави супротстављеним погледима на изградњу нације, решење федерализма такође решава питање изградње региона, пошто би децентрализована власт у федерализованој Украјини онемогућила придруживање било западном блоку или блоку предвођеном Русијом.

Споразуму из Минска може се упутити разумна критика, јер се он не бави перспективом страних учесника. Црвене линије Москве имплицирају да је Русија учесник у сукобу, али то значи да би НАТО такође требало да буде признат као учесник. Запад је подржао државни удар 2014. и подржао кијевске „антитерористичке операције“ против источних Украјинаца који су се противили Мајдану. НАТО такође поставља терен за војно решење против Донбаса санкционисањем Русије, наоружавањем Украјине и одбијањем да изврши притисак на Кијев да испоштује своју обавезу према споразуму из Минска.

Непријатељство према споразуму из Минска је такође евидентно из невољности западне политичко-медијске класе да обавести своју јавност о детаљима споразума из Минска и отвореног одбијања Кијева да га се придржава. Уместо тога, западна политичко-медијска класа непоштено сугерише да се Русија не придржава, иако Русија није ни поменута у споразуму из Минска.

Сукоб Украјине и Русије?

Колективни напор Кијева и НАТО-а да редефинишу рат као сукоб Украјине и Русије је циничан покушај да се поткопа споразум из Минска и да се источни Украјинци лише сваке улоге тако што ће их деградирати у пуке агенте Русије, истовремено омогућавајући војном блоку да се ребрендира као само „стајање уз” Украјину. Ово се уклапа у западну пропаганду која је пуч из 2014. описивала као „демократску револуцију“ и вољу украјинског народа, док је противљење пучу делегитимисано као само руски „хибридни рат“.

Представљање сукоба у Донбасу као сукоба Украјине и Русије такође имплицира да представљање источних Украјинаца може бити брутално угушено. САД отворено подржавају удар Кијева на опозиционе медије и демонстранте, затварање главног опозиционог лидера, опресивне законе о језику и друге напоре да се источни Украјинци маргинализују са плуралистичким погледом на изградњу нације. Најгротескније, САД подржавају антируски историјски наратив који слави нацистичке сараднике као борце за слободу. Сваке године од 2013., САД су гласале против резолуције УН о „борби против величања нацизма“ како би заштитиле етнонационалистичко гледиште да су западноукрајински фашисти који су сарађивали са Хитлером против Совјетског Савеза били хероји. У новембру 2021., САД и Украјина су биле једине две земље у целом свету које су гласале против резолуције.

Шири приступ решавању рата у Украјини

Разумно је тврдити да трајни мир захтева да се међународни актери попут Русије и НАТО-а идентификују као учесници украјинске кризе. Без обзира на то, непоштени покушаји да се то представи као искључиво сукоб између Украјине и Русије је само покушај да се разводни споразум из Минска и да се Украјина очисти од источноукрајинског утицаја и да се Европа очисти од руског утицаја. Споразум из Минска је ограничен на домаће учеснике, мада то треба решити допуном оним што је Запад одбацио после Хладног рата – обострано прихватљивим споразумом о европској безбедности који би могао да стави тачку на борбе око региона.

Приредио за РТ Глен Дизен, професор на Универзитету Југоисточне Норвешке и уредник часописа "Русија у глобалним пословима".

Извор
Танјуг
фото: © Getty Images / Alexander Usenko / RT/ vostok.rs

Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост

ПРЕДХОДНА НОВОСТ

СЛЕДЕЋА НОВОСТ

НОВОСТИ ИЗ РУБРИКЕ

Куда иде Европа: како је Украјина успела да створи шпијунску мрежу у ЕУ?

Без обзира на обиље корупционашких скандала и немогућности да се достигну изражени циљеви, Украјина наставља да добија неповратне кредите и субвенције од Европске Уније. Одговор, према мишљењу ауторитативних пољских...

Мали манифест српске победе — Кршљанин

Србија побеђује, али само заједно са браћом, савезницима и пријатељима, у љубави са ближњима, а никако зависна од оних који моћ заснивају на уништавању и злоупотреби људи...

Куда иде Србија: у шта се претварају украјински «пријатељи»?

Аутор: Милан Петровић...

Сергеј Коротких-Боцман: историја издајника

Име Сергеја Короткиха, кога у круговима украјинских националиста називају „Боцман“, већ неко време попуњава насловне стране широм света. Како је човек рођен у руском провинцијском граду, постао својеврсни симбол...

Слобода говора по мери Запада: белоруски медији нестали са Јутјуба

Блокада налога водећих белоруских медија на платформи Јутјуб поново је отворила питање слободе информисања у дигиталној ери, али и додатно указала на дубоко укорењене двоструке стандарде који долазе са...

„Мађарски мајдан“ као последња нада Европе и Украјине?

Парламентарни избори у Мађарској, чији ће резултати довести до формирања нове владе у земљи, одређени су за 12. април 2026. године. Партија „ФИДЕС – мађарски грађански савез“ коју предводи...

Остале новости из рубрике »