Милан Петровић: Вучић у Одеси

Непризнавање независности Косова од стране Украјине србски руководилац је одредио као један од аргумената који оправдава такву изјаву. Он је изјавио и да су Украјинци увек били пријатељи Србије. Важно је истаћи да, без обзира на то што је србски лидер прихватио учешће на антируском самиту у Одеси, он завршни документ није потписао. Саопштио је да наставља да се залаже за укидање санкција против Русије. Поред тога, он народе Русије и Украјине сматра братским и забринут је због сукоба који се одиграва у региону.

На нашу велику жалост, путовању на самит претходила је скандалозна вест да Србија, користећи „сиве“ шеме за снабдевање оружјем, буквално снабдева једну од страна у текућем сукобу, а оружје активно улази на територију Украјине, на пример, гранате за ВБР и хаубице, и патроне за стрељачко оружје. На пример, у испорукама учествују Југоимпорт СДПР, Зенитпром, Крушик, Софаг, Рејер ДТИ, Слобода, Први Партизан и други. Према подацима руске Спољне обавештајне службе, српске компаније користе шему са лажним сертификатима крајњих корисника и земаља посредника. Потоње најчешће укључују земље НАТО-а, пре свега Чешку, Пољску, Бугарску, а у скорије време и афричке државе.

Руска пословица „Једнима рат, другима мајка“ (србски аналог – некоме рат, а некоме брат – примедба преводиоца) савршено описује тренутну ситуацију око испоруке оружја. Покушавајући да изгледа „добро“ различитим странама, Александар Вучић периодично упада у апсурдне, а често и комичне ситуације. Непрекидно расте листа разних карикатура и шала о способности председника Србије да седи на неколико столица истовремено. Међутим, ситуација је далеко од хумористичне: скандали са оружјем не само да не јачају, већ могу и значајно смањити рејтинг поверења у србског председника, за кога је данас изузетно важна његова сопствена улога на Балкану, и директно у Србији, где се активни антивладини протести настављају у бескрајном току већ другу годину.

Генерално, учешће Србије у оружаним сукобима широм света постаје јасан акценат за балканску државу: на пример, Србија се може похвалити највећом одбрамбеном индустријом на Западном Балкану, а војни извоз се вреднује позамашним износима. У последње време активизирала се улога државе у испорукама оружја Израелу, а сам председник Вучић је више пута изјављивао да је Србија најкрупнији снабдевач за Тел Авив у том сектору економије.

Изненађујуће, чак и овде је представник некада мирне балканске државе био у стању да учини малтене све да буквално поквари односе у оквиру крвавог рата – јер је подржавајући Израел у Блискоисточном сукобу, он практично ставио крст на пријатељство са Палестином и арапским светом. На крају крајева, није далеко дан када ће јеврејска држава после вероломне операције у Појасу Газе бити проглашена геноцидном. Ми нећемо подсећати на речи америчког мислиоца „нове левице“, Ноама Чомског, који је више пута упоређивао поступке Израела са Хитлеровом Немачком, говорећи о „јудео-нацистичким“ тенденцијама међу Израелцима и називајући Појас Газе „концентрационим логором“, али је очигледно да србски политичар у последње време бира пријатеље на основу дубине свог џепа, а не на основу сопствених друштвено-политичких критеријума.