Претапање Срба у друге нације дешава се од најдавнијих времена и у многим крајевима Европе. Размере ове појаве су такве да заслужују посебно истраживање.
Искандер бег, како су га Турци назвали (по Александру Великом) албански национални херој, био је Србин! И то Србин племенитог рода.
Прича о њему истовремено је и прича о историји многих арбанашких/шиптарских фисова (племена), који углавном не памте своје србско и хришћанско порекло.
Први познати Кастриотић био је Бранило (?-1368), господар Канина и капетан (1356) србског кнеза Александра Ђорића из Валоне.
Иначе, породица Кастриотић је добила презиме по оближњој Касторији.
Бранилов син Павле имао је под собом само два села у околини Дебра, док је његов син Јован (?-1437) или Иван посед проширио на Дебар, Маћу, Курбин и Ишем.
Јованова (Иванова) жена Војислава, била је ћерка србског господара Доњег Полога (близу Тетова, данашња Македонија).
Овај родослов је веома важан, јер нам говори да породица Скендербега има србска имена (тј. иста немају никакве везе са албанским именима), па тако знамо да су Јован (Иван) и Војислава имали четири сина: Станишу, Репоша, Константина и Ђурађа (или Ђорђа), који се родио 6. маја 1405. године и пет ћерки (Марија, Јела, Ангелина, Влајка и Мамица).
Кад је Јован (Иван) пао под турско вазалство, он и два старија сина примили су ислам, док је Ђурађ предат султану Mehmed I Çelebi (1382-1421), или тур. Mehmet I (چلبی محمد), као талац за то вазалство.
Ђурађ је примио ислам, одведен је у Једрене (Адријанопољ), где је завршио војну школу, па је даљу “војну” каријеру изградио као јаничар, а због храбрости и врлина добио је надимак Искандер бег (или Господар Александар).
Када је мађарско-србски племић Hunyadi János (1407-1456), предводећи мађарско-српску војску (већином састављену од Срба), поразио Турке код Ниша 3. новембра 1443. године, Скендербег је ово искористио да напусти турску војску, односно вратио се у Епир.
Tу je поново прихватио хришћанство, а лукавством се домогао тврђаве Крoје.
Султан Мурад II Коđа (1404-1451), или тур. Murat II (مراد ثانى) га је признао за трибутарног кнеза (вазалног кнеза, који плаћа данак), али је он, ипак, ускоро подигао устанак (1444) против Турака за ослобођење Епира и чак разбио четири турске војске.
Крују је одбранио и 1450. године, када ју је опседао сам султан Мурад II, са сто хиљада аскара.
Уз њега је било нешто Арбанаса, па га они и данас славе као свог јединог јунака.
После пораза код Барата морао је да бежи у Италију, да би у Напуљу постао војвода арагонске војске, tj. Španca Fernando-a I od Napulja (1423-1494) у рату (1460–1461) против Анжујаца.
У млетачко-турском рату 1466/67. поново је одбранио Кроју, али је следеће године умро, тј. 17. јануара 1468. године.
Ђурђа Кастриотића је опевао Andrija Kačić Miošić (1704-1760), …као браниоца Балкана.
И како то лепо рече др Јован И. Деретић (у књизи “Арбанаси у Србији”, стр. 16, Никола Пашић, Београд - 1999), у његовој породици нема ниједне брачне везе са Арбанасима (Шћипетарима/Шиптарима или Албанцима)! Тек неки од његових бројних потомака су се мешали и са локалним племићким породицама у данашњој Албанији.
