НЕВИН СИ ДОК СЕ НЕ ДОКАЖЕ ДА СИ СРБИН

Сматрам да сам испричао све што је било потребно да се каже о Хашком трибуналу. Не зато што су ми многи приговарали ко о чему Красић о Хашком трибуналу. У тему о том трибуналу, морам признати, ушао сам невољно, негде фебруара 2003. године, када је било јасно да је напрасно и Војислав Шешељ постао интересантан том трибуналу, само зато што је постојала опасност за ЕУ да народ на изборима изабере Војислава Шешеља за председника Србије.

Остала је за историју записана  реченица коју је Зоран Ђинђић као председник Владе упутио Карли Дел Понте: Водите га и не враћајте више. То су речи из књиге Карле Дел Понте из којих се јасно види целокупна позадина оптуживања Војислава Шешеља. Он је био сметња самоубичаком путу Србије према ЕУ. Ту сметњу је требало уклонити са политичке сцене Србије пошто смета деценијском жвалављењу како ЕУ нема алтернативу, један је живот, узми сад или никада и слично.

Признајем да сам пре тога о трибуналу имао само политичко мишљење које се тада заснивало на неким сазнањима, намерно не кажем знањима, о међународном кривичном праву. Невољно, уз доста муке и одрицања морао сам сазнања да заменим са мање или више успештним знањем о међународном хуманитарном праву и међународном обичајном праву. О томе нећу овде да пишем.

Због пресуде Жалбеног већа у предмету Готовина сада се дигла оркестрирана медијска галама. У овој галами нема места разуму који је одувек био присутан код србских радикала, али и нападан, оспораван и медијски маргинелизован.

Поента овог текста није дељење лекција новоатеистима Хашког трибунала. Није ни задовољство да напокон скоро сви заступају ставове Српске радикалне странке, Војислава Шешеља и нас из тима који десет година водимо борбу против трибунала. Не представља нам задовољство што наше речи чујемо из политичких уста неких представника власти, политичких странака и невладиних организација. Не осећамо се победницима који су политички, стручно и на сваки други начин сада у прилици да кажу где сте били или само смо ми годинама упорно истрајавали на принципу. Није поента ни у томе да некога натерамо да размишља, када су били у праву ови јунаци који тек сада нападају или показују незадовољство радом Хашког трибунала. Да ли раније када су хвалили Хашки трибунал или сада. Шта се то променило? Како то да само ми србски радикали по козна који пут нисмо погрешили када смо дали праву дијагнозу трибунала.

Дакле, ово није текст о нама упорним, принципијелним и који се трудимо да имамо непогрешиве политичке ставове, већ о свима који су се уздали у Хашки трибунал и који су лични и политички интерес проналазили у беспоговорној сарадњи са тим трибуналом. Ова је прича потребна да би се знало шта може да се деси сутра са тим и таквим људима у политици, а нарочито ако су на власти. Наравно, овај текст има смисла само уколико изврши утицај на феномен нашег некритичког пристајања. То је оно када све знамо, али ипак пристајемо. Зашто? Због ирационалног страха којим у ствари прикривамо сопствену неодговорност, неспособност и поквареност. Да комшији цркне крава?

Ако кренемо редом мало је оних који су од почетка били против Хашког трибунала. Против трибунала треба тумачити у политичко-правном смислу. Осим Српске радикалне странке свима је на политичкој сцени Србије одговарао Хашки трибунал. Одговарао је за сејање страха, страшне судбине и свих пакости овог света које нас могу задесити уколико не испоручимо некога кога тражи трибунал. Присетимо се, нећемо да дозволимо да будућност народа и државе зависи од једног лица. Ни један појединац није важнији од народа и државе. Ако испоручимо овога, добићемо кредит, а смеше нам се и перспективе и фондови ЕУ који чекају само Србе. Можемо да путујемо без визе. Више волим шар(н)гарепу од штапа.

Испуњавајући захтеве трибунала неки су показивали и доказивали приврженост наводно важним међународним факторима, али испуњавање је значило и ефикасно елиминисање политичке конкуренције и могућност остваривања личних политичких циљева. Лични политички циљеви су врста похлепе да се заузме државна функција или позиција по сваку цену, али без било какве одговорности за вршење власти. Желим да будем на власти како знам и умем и пристајем на све, а Хашки трибунал делује као озбиљна институција којом може да се елиминише политичка конкуренција. Које ће последице за Србију у србски народ да буду, то не интересује појединце жељне власти и њихове верне бираче који их обожавају због обећања и флаше пива. Додуше неки су се представљали као да невољно раде са тим трибуналом, али ипак све ураде, јер им је дража власт од Србије и србских националних интереса.

Увредљиво је када ти и такви једноставно полижу све оно што су дванаест година представљали као своју политичку предност у односу на друге у општој трци према ЕУ. Они су за ЕУ и Свет прихватљиви када испоручују Србе и када за све сваљују кривицу на оне који су пре њих били на власти. Да не би ово било ирационално потребно је да се мало подсетимо.

Војислав Коштиница је као председник СРЈ био наводно против сарадње са Хашким трибуналом, па ни тетка није могла да га оправда што наводно није био обавештен о испоруци Слободана Милошевића. Сетимо се колико је натерао Срба да наводно добровољно иду у Хаг, а за узврат им је рецимо поклањао путничке аутомобиле.
Бараба Зоран Ђинђић, не знам којим би га другим речима могао тачније и боље описати, променио је чак и презумпцију невиности. Он је тврдио да је међународна обавеза да се испоруче Срби, а онда нека Србин у Хагу доказује своју невиност. Само једна тако велика бараба може да промовише такав квазипринцип. Тај наводно принцип прихватиле су још веће барабе и саучесници распоређени у оно што се назива јавност. То не чуди, библијски је јавност Бараби подарила живот, а Христ је разапет. Због тих и таквих бараба у наслову се налази текст који најбоље показује праву суштину Хашког трибунала.
Дакле, нека иде и нека доказује невиност има своју парадигму у реченици „невин си док се не докаже да си Србин”.

Расим Љајић је доживотни председник савета за сарадњу са Хашким трибуналом. Он сада каже да је Хашки трибунал антисрбска творевина. Да не наводим све остале.
Сада би и зумбул Тома распалио по Хашком трибуналу, али не сме. Одавно је и он на страни тужилаштва Хашког трибунала. Ако не раније, онда од септембра 2008. године, када је због патолошке жеље да буде власт пристао да помогне Хашком трибуналу у поступку против Војислава Шешеља. Сетите се да је објавио у новинама транскрипт једног разговора са Војиславом Шешељем и одмах је уследила двомесечна забрана комуникације Војиславу Шешељу, а аутор овог текста и данас има забрану привилеговане комуникације са Војиславом Шешељем. Сетите се лажи зумбул Томе да је Шешељ из Хага наручио атентат, а сада ће тај зумбул себе да аболира у кривичном поступку који против њега водимо. Вундердеда је чудо. Скочио би он, али се медијски не исплати. Зато је добро да то раде други: новинари, аналитичари, проевропска интелигенција и свако други, може и Кандићка. Платиће им зумбули, ако што им плаћа и ЕУ.

Одакле им храброст да сада то тврде? То је могло и раније да се макар јавно примети, али су тада ћутали и сарађивали. Шта се то десило? Шта их је осоколило?
Ма колико да делује да је ЕУ прилично ослабила она је и даље моћна за нас у Србији. Систем великих бројева то показује. Један промил заједничких фондова ако се усмери према Србији је страшно велики новац за Србију. Овде су на власти у континуитету дванаест година толико дрчни људи који би за један евро не само веру и вечеру, већ и најмилије жртвовали само да би били на власти и могли да задовоље личну и себичну похлепу. Можда и не би они то, али их је таквим направио народ и то онај који им на изборима даје поверење само зато што су похлепни. Ако има за њих, биће и за нас.
Сећам се давне 1992. године када сам испред једне велике фабрике у Нишу заустављао раднике и објашњавао им да је њихов директор велики криминалац и да ће фирма због тога да буде у проблемима. Данас тог бившег директора сви третирају лудаком, али тада, док сам им причао и убеђивао их, нико ме није подржао. Сви су ми одговарали, знамо, али док има за њега да краде, биће и за нас. Нажалост и данас се робује том принципу – пристајање. Нисмо искрени према себи и онда ништа не треба да нас изненади, јер се на све пристаје, па како се ко снађе.  

Свако ко је у лице САД, НАТО или ЕУ рекао шта мисли и шта је за србски народ не прихватљиво није могао да рачуна да ће бити на власти у Србији. Може да освоји и највише, нешто мање од апсолутне већине, ЕУ је имала механизме да од неспојивог направи власт верну за остваривање интереса ЕУ у Србији. Бити на власти у Србији и нападати Хашки трибунал, миљениче ЕУ, неспојиво је. Целокупни однос Србија-ЕУ зависио је од извештаја о напретку сарадње Србије са Хашким трибуналом, па и данас у односу на тешке злочинце - „јатаке”.

Како да се сада некажњено напада Хашки трибунал само зато што Независна Држава Хрватска треба као наводно незлочиначка творевина Ватикана и Немачке да постане неки члан ЕУ, а идејни творац западноевропских интеграција је био папа Пие Дванаести? Не Шуман.

Дакле, ЕУ дозвољава властима у Србији да нападају Хашки трибунал. Шта се то спрема, када знамо да они који су на власти у Србији не смеју ни да помисле да се замере ЕУ? Да ли је можда негодавање власти са овом пресудом Хашког трибунала одобрено од стране ЕУ, а ради унутрашњих политичких потреба у ЕУ и чињенице да ће Србија морати да пристане на велики број негативних и непопуларних ултиматума? Да ли је ово оркестрирано негодовање сигурносни вентил да се издува незадовољство и да се из препознатљивог србског ината још храбрије крене према ЕУ која нам нешто бежи. Да ли је ово својеврсни подстицај за још већу упорност у настојању да се хитно скочи у бездан звани ЕУ?
То је она порука. Драги пензионери, знамо да је тешко и да се једва крпи крај, повећали би ми вама пензију и за више од 2%, али не смемо од ММФ-а. Дакле, власт је добра, али има виша сила изнад њих? Поштуј власт која воли ту вишу силу, а слободно негодуј против велике силе.

Значи, оркестрирано и медијски надувано незадовољство власти у Србији једном пресудом Жалбеног већа не може да се третира као накнадна памет или одлучност и храброст. То је искључено, јер знамо на шта су све спремне проевропске странке како на власти, тако и у опозицији. Остаје једини закључак да је газда дозволио или наредио да се прави галама. Дакле, ова галама је потребна газди. Када би сада Викиликс објавио дневне дипломатске депеше из Београда, Брисела, Вашингтоба и Хага било би све јасно. Барем онима којима је стало до истине.

Цела Србија зна за депеше које је Викиликс објавио и које се односе на Хашки трибунал и Србију, али се сви праве као да не знају, јер у ствари желе да не знају, како би се сваки појединац што боље уклопшио у неку нову виртуелну стварност. Не желим да мењам, већ хватам прикључак да пливам.

Сећам се када је општина Земун додељивала парцеле за избеглице. Војислава Шешеља су нападали из Републике, из града Београда, али и из Земуна. Прављене су телевизијске репортаже против избеглица. Сада те исте телевизијске станице саосећајно анкетирају житеље тих истих избегличких насеља поводом пресуде усташким генералима. Знам ја добро шта политика и медији чине и зато ме интересује зашта су то одобриле  газде са запада? Шта је то следеће, следеће, следеће.

Длака се мења, али се ћуд не мења. Видећемо.

Оно што је непогрешиво и мора да се каже је изговор и порука са запада. ЕУ не жели Србију и Србе у чланству ЕУ и треба да се нађе обострано оправдани разлог за то. Што се тиче проевропских странака оне ће да се снађу. Када је Мило Ђукановић могао да украде идеологију и програм Либералног савеза и да остане на власти, нека се потруде и ови у Србији, пошто је народ спреман да пристаје на све у очекивању неке мрвице.
Проевропејци слободно се буните због пресуде, нема штетних последица по вас, јер још увек важе старе изреке. Кинкелова: Србију треба положити на колена. Шејова: Спокојно бомбардујте Србе, ионако ће они све то заборавити.
Док нас не буде више који не заборављамо и увек волимо Србију биће нам баш овако као што је данас.

Из Хага нам до 14, децембра следе још већа изненађења.

Ако неко сматра да је Хашки трибунал овом најновијом 3:2 пресудом Жалбеног већа уништио себе и своје мезимче удружени злочиначки подухват, грдно се вара. Хаг је аждаја коју газде с времена на време пусте да изађе из пећине строге у којој живи баба рога. Том песмицом су нас плашили када смо били деца, а сада су и одрасли нека друга деца која више пристају него што се плаше.