СТРУЧЊАК, ШТА ЈЕ ТО?

 По ко зна који пут (повод је био недавно) јавност је имала прилику да буде приморана да слуша расправе поводом нечега где се као најчешће помињана реч појављује реч и појам стручност.

Он је стручњак, стручност испред политике, чујмо глас стручњака, шта кажу стручњаци и слично.

Овде ћу изнети став поводом позивања на стручност приликом избора стручњака у Народној скупштини и Влади, мада сам сигуран да је ситуација слична и на другим нивоима власти, зашто не рећи и на нивоу укупног друштвеног живота. Лаички посматрано стручњак је мајстор свог заната, професије или делатности. Одликује га теоријско знање, дугогодишња пракса, неспорни и верификовани добри резултати.
Ако неко има само теоријска знања, онда поседује диплому или сертификат од стране овлашћеног ауторитета. Ако има дугогодишњу праксу бављења неким послом, онда је то само чињеница минулог рада.

Стручњак је прави мајстор свог заната. Уосталом занатлија је претеча новог појма стучњак. Зато није грешка, а по неки пут се чудим и несумњиво интелигентним људима, који се љуте или сматрају да је у питању омаловажавање када се за неког стварно квалитетног стручњака каже да је добар мајстор. Да ли постоји веће поштовање ако вам се неко обрати са мајсторе?

Нажалост данас се сматра да су мајстори добре занатлије, а ако је у питању наводно интелектуалац са завршеним факултетом, е онда он није мајстор, већ стручњак. Сматрам да је данас из чистог незнања и сујете, несвесно направљено да суштински реч мајстор има далеко већу тежину од речи стручњак. Ако је неко добар аутомеханичар, онда код њега тераш ауто на поправку. Ако је неко добар молер, онда њега зовеш да ти кречи стан. Ако није добар аутомеханичар, значи да није мајстор и избегавају га сви. Дакле, мајстора бираш и неко постаје мајстор зато што има резултате и квалитет.
Са новокомпонованим стручњацима је ситуација прилично компликована. Данас се сматра да је свако ко заврши факултет и интелектуалац и стручњак. Доказ за то је диплома. Неко има диплому, па је интелектуалац. Некада си могао да бираш и утичеш на то ко ће да буде мајстор, а данас ти неко други намеће стручњака, па те још тера да обавезно мораш да узмеш услуге тог стручњака, који  је то зато што има диплому или неки сертификат. Ако тужиш, или те неко тужи, мораш и да пронађеш адвоката стручњака. Не можеш сам да пишеш жалбу или ревизију. Чак и у тим чисто личним питањима обавезан ти је стручњак да би се задовољила форма, а суштина није важна. Ако користиш услуге стручњака већа је вероватноћа да ћеш настрадати, а поготово ако верујеш некоме зато што га ословљавају са стручњак. Сећате се оног Божидара Ђелића. Дошао као велики стручњак, да би тек после шест месеци схватио шта је буџет. Сећам се да смо 1993. године имали велики проблем у Савезној скупштини да проф. др Мирољуба Лабуса научимо шта је буџет. Сећам се и оних силних стручњака, барем су тако представљени и рекламирани, а у питању људи који немају ни један дан радног искуства. Све сами експерти са дипломама и сертификатима који никада неће имати вредност и значај мајсторског писма.

Ако прескочимо преко чињенице да данас диплома зависи искључиво од пара, више на приватним факултетима, а нешто мање на државним. Ако пређемо преко основане сумње да ли је неко лице уопште студирало и да ли је данас диплома доказ стварног теоријског знања. Преко неких детаља никако не смемо олако да прелазимо. Наравно, имам право и обавезу да причам када је у питању јавни, односно онај део за који је одговорна држава и власт, а када је у питању приватни сектор каже се да није пристојно да се уплићеш у туђа посла.

Код државног и јавног сектора ситуација са стручњацима је трагикомична. Нећу да коментаришем оне области где је функација просто резервисана за лица која се баве политиком и на функције бирају вољом грађана на изборима. Оно што зависи од изборне воље грађана и не подлеже законској обавези постојања доказане стручности. Тамо негде почетком 20. века изборни прописи су налагали да одређени минимални број кандидата мора да буде писмен и слично. Данас то не постоји као обавеза и зато је чудно да се неко стиди што је по професији грађевински техничар, па мора да обезбеди диплому мастер економисте. Часнија је диплома грађевинског техничара од пре 30 година, него мастер диплома, магистратура или докторат стечен ових година. То сви знају, али ипак неко то воли, а неки и наклоност заснивају на томе да ли неко има  диплому стручњака. Мора да се призна да лепо звучи, као оно почасни конзул од Никарагве, или Нушићев доктор филозофије. Хоћу да ми зет буде мастер економиста из Новог Сада или онај Нушићев почасни конзул од Никарагве.

На том путу ка цивилизованом свету ономатопеја као облик опонашања постаје сурова реалност. Нећу да користим неке друге примере. Узећу сигурно најекспониранији пример за стручност. У питању су органи и функционери Народне банке Србије. Каже се да је ту потребна стручност и то она специфична коју не поседује велики број људи, с обзиром да и не постоји велики број радних места где би се стекло неопходно искуство за потребну стручност - експерство. Одмах се сетимо да је потребна диплома, искуство, резултати и да то даје стручност.

Нећу да наводим имена. Ако је услов диплома економског факултета, онда смо имали и једног економског стручњака са дипломом математичара. Кажу, јесте он математичар, али предаје на Економском факултету. Нисам знао да су и професори предвојничке обуке, марксизма, страног језика, социологије и фискултуре на Економском факултету сви економисти? Сећам се да је Лабус тврдио за себе да је економиста, а онда га је упозорио Вук Драшковић да су били колеге студенти на Правном факултету.
Ако не улазимо у детаље како су одређени критеријуми, а сви су наводно гаранција квалитета, проблематично је како су испунили услов дугогодишњег искуства на банкарским и монетарним пословима, а невереоватна је тврдња да су дугогодишњим радом постигли добре резултате и добили углед због тих резултата.  Нећу да помињем имена, али сви су у јавности познати по неуспелим пројектима које су радили за паре, по критичким текстовима и анализама које су по наруџбинама радили за паре и још су познатији по томе што ће свима на власти бити непријатно ако они јавно изговоре нешто што не одговара и овима који су данас на власти.

Према законима где се као услов за објективност и квалитет рада државног органа или целокупног јавног сектора појављује стручност, односно кадровско решење стручњак, произилази да стручњаци као функционери или чланови органа морају да постигну добре резултате, барем толико добре као оне што су постизали радом на путу до статуса стручњака. Сматра се да када се стручњаци налазе, рецимо у Савету НБС, онда има на све стране да прште добри резултати у монетарној сфери. Тако је што се тиче закона увек било, али што се тиче резултата нешто се не сећам да се икада нешто добро десило. Прошли гувернер је био окружен све самим стручњацима. Овај гувернер је окружен све самим стручњацима и ови нови, односно стари, додуше нема разлике треба због струке и стручности да заведу ред.

Оно што непогрешиво и данас сви знамо, од тог посла неће бити ништа. Неће бити ништа зато што је стручност спала само на диплому и мање или више јавности познато неко име, а сви треба да ликијемо од среће да се у Савету налазе људи који имају дипломе, јер је диплома гаранција. Како се и тамо прима нека цркавица и то као добра допуна за пензије и ауторске хонораре, ћутање, пристајање и правдање ће бити највећи доказ стручности. Заборавиће и све оно што су раније критиковали.

Србија треба да буде задовољна, јер има људе са дипломама, а дипломе су једина гаранција и једини услов исправне монетарне политике. Овим избором власт их је платила да ћуте, а пошто су познати јавности као наводно оштри критичари свако њихово ћутање ће значити да се НБС руководи струком. То што нема добрих резултата је доказ да су захваљујући дипломи стручњака у Савету НБС спречени много гори монетарни резултати.

Позадина позивања на стручност је сасвим другачија. Користољубиви дипломаши који су постали препознатљиви јавности као наводно велики стручњаци, у НБС су пронашли нову тезгу за апанажу и сигурност да и даље опстају у друштву елитних. У затвореном друштву стручњака за банкарство и економију, а сама припадност групи  одабраних подразумева углед и пратеће приходе. Резултати нису битни и не очекују се. Исто као са формалним условом да мораш имати адвоката стручњака.

Мени је одавно јасно, а надам се да сам овим текстом помого и другима да схвате какви се то људи прихватају функција као наводно стручњаци. Стручњаци су најпоткупљивији, јер се врло лако може звање стручњака уновчити, док се звање мајстора мора увек чувати, неговати и развијати.

Уосталом јавност врло добро зна ко су и какви су као људи, стручњаци и политичари ови на власти, па се лако може закључити какви су то људи, не и политичари, који прихватају да буду признати стручњаци и ове власти. То је невероватна симбиоза. И само треба још неко да им поверује да изгарају и желе да помогну народу и држави.