Oд Дејтона до корупције и бољег сутра

Међународни Институт за блискоисточне и балканске студије недавно је објавио анализу под радним називом „Иницијатива за укидање оружаних снага - претња националној безбедности“. Ради се о анализи која је подстакнута иницијативом председника Републике Српске - Милорада Додика о укидању оружаних снага, односно демилитаризацији БиХ.

Овим поводом разговарали смо са господином Зијадом Бећировићем, директором овог института, који за „Глас Русије“ каже:

- Идеја је занимљива, међутим да би се она могла озбиљније разматрати, није довољно да о томе само одлучују институције ентитета или државе БиХ, него је потребно узети у обзир регионални баланс снага који је успостављен Дејтонским споразумом, ( касније ту обавезу о успостваљању и контроли баланса оружаних снага у државама регије изводи ОЕБС). У тај регионални баланс укључени су Република Србија, Република Хрватска, БиХ и Црна Гора. Ради се о укупним лимитима који су дефинисани тим споразумом а односе се на ефективе тј. број борбених возила, тенкова, оклопних возила, артиљерије, борбених авиона и јуришних хеликоптера. Без уважавања тог регионалног баланса није могуће вршити никакве промене унутар саме БиХ. Чак када би за то постојала политичка воља свих актера, односно већине актера на политичкој сцени, тј. сва три конститутивна народа, као и обострана ентитетска сагласност да дође до демилитаризације БиХ, тешко да је то изводљиво. Без демилитаризације Хрватске, Србије и Црне Горе није могуће у том контексту разумети демилитаризацију БиХ, јер једноставно ради се о балансу снага који је међународно успостављен и о њему брине ОЕБС.

Међутим, иницијатива скреће пажњу на низ проблема а то су пре свега - високи трошкови одбране не само у БиХ, већ и у другим државама. Занимљиво је да Хрватска има дупло већи војни буџет него Србија и наравно ту се поставља питање рационализације тих средстава и шта урадити са модерним оружаним снагама, због тога што се у савременим друштвима оружане снаге користе и за одређене полицијске активности. У том смислу оружане снаге могу много допринети у ванредним ситуацијама. Али с обзиром на високе трошкове, потребно је рационално искористити оружане снаге да делују и у мирнодопским приликама, као што су различите инжењерске јединице и други родови војске који могу свакодневно да учествују у различитим радовима, пре свега када се ради о обнови државе, као што је сама БиХ.

Пре неколико дана била је годишњица Дејтонског споразума. Делује да један конститутивни народ у БиХ оптужује друга два да му они сметају при спровођењу неких конструктивних идеја и то важи за сва три народа. И са стране гледано, то у великој мери опструише развој БиХ, која се опет налази у центру Западног Балкана, окружена Хрватском и Србијом. То кочи развој, који је неопходан обзиром на све оно што се дешавало у претходних 20 година. У контексту онога о чему сте до сада говорили како видите развој ситуације и будућност на Балкану?

- Наравно да постоје многобројни проблеми у БиХ и већина њих је проузрокавана међусобним неповерењем између етничких заједница, односно политичких опција. Међутим, кључни изазов пред којим се налази БиХ од завршетка рата 1995.године је економска обнова државе, нова радна места и побољшавање животног стандарда. Занимљиво је, рецимо, да је Европа после Другог светског рата била релативно брзо обновљена, када бисмо сада посматрали крај Другог светског рата и крај рата у БиХ и упореређивали стање, негде бисмо сад били у 1962.години. Те је године Европа била апсолутно економски обновљена и ишла је великом брзином ка даљем економском напретку. У БиХ, 17 година након завршетка рата, имамо слабију економску ситуацију, него што је била пред сам почетак рата.

Забрињава чињеница да се политичке елите не баве питањем егзистенције, економског развоја, отварања нових радних места - него по систему спојених судова изазивају кризу иза које се наводно скривају национални интереси. Међутим, врло мало је ту заштите националних интереса, јер управо политичке елите штите своје позиције и желе да имају апсолутну власт - било над ентитетом, било над националном заједницом који су представници.

Можда најбољи пример тога могу бити пресуде Међународног трибунала у Хагу. Ове пресуде селективно тумаче свака од страна. Ако им одговара пресуда, онда поздрављају деловање овог суда, уколико не одговара- не прихватају и заправо покушавају дерогирати и саму пресуду.

У случају БиХ, Дејтонски споразум селективно тумачи свака од страна. Када би овај споразум био у потпуности имплементиран, била би и ситуација у БиХ другачија. Међутим, уколико би се Дејтонски споразум заиста примењивао, уколико би постојала воља актера на политичкој сцени, БиХ би могла ићи много брже напред. Напред би могли ићи и сами ентитети и локалне заједнице, али много тога се скрива иза наводне заштите националних интереса, а заправо ради се само о заштити интереса политичких лидера. Ове лидере не занима ни улазак БиХ у ЕУ, јер би он значио и прихватање норми и правила понашања која су у многим сегментима врло ригорозна, а они сами тада не би могли постојати на политичкој сцени, барем не облику у којем сада постоје и делују.

Бићу слободна да приметим да се већина аргумената може применити на случају и Србије и Хрватске. Иако Хрватска јесте не неколико корака до уласка у ЕУ, мислим да ако би се питао народ, становништво, да би се они са Вама и са мном сложили да политичке елите користе једну врсту популизма, то јест манипулације, док не чине све што је у њиховој моћи како би сутра заиста било боље. Где реално лежи могућност да то боље сутра заиста дође на Балкан? Али не селективно, већ да свима „крене“ ... Да ли сами себе кочимо или можда постоји неки други фактор који на то „кочење“ утиче?

Мислим да када је у питању регија, да су проблеми врло слични и те проблеме можемо решити само у пакету. Због тога смо ми врло често спомињали као могућност- заједначки приступ ЕУ, да се не би десило да једна држава уђе пре других. Међутим, сама ЕУ је инсистирала на индивидуалним преговорима, што није спорно. Али, мислим да би било далеко боље да су државе Западног Балкана заједнички, „у пакету“ приступиле ЕУ. На такав начин би део проблема сам по себи био решен. Наравно, увек ће постојати различити проблеми, поготову што су те државе изашле из рата- инвалиди, жртве рата, ниске пензије, а економска обнова готово да не постоји.

Сви ови проблеми не би смели бити изговор. Када питамо политичаре, они кажу то је реалност. Међутим, ја увек кажем господи политичарима да су они једноставно изабрани да стварају нове реалности. Сада се рецимо свет налази у економској кризи, значи ми би морали рећи, економска криза то је реалност и морамо да се помиримо са тим. Не, ми морамо стварати нове реалности- оне које ће бити добре за већину грађана. Кад кажем већину, мислим да тешко кад може бити добро за све, али циљ је да већина има боље животне услове и реално „боље сутра“. Но, политичке елите углавном се концентришу на очување власти и привилегија које имају кроз само вршење власти.

Тако да у регији, уколико би се политичке силе усмериле на рад на јасним, отвореним питањима, значи стварање бољег просперитетнијег друштва, за неколико година, резултати би били велики. Становништво и у Хрватској и у БиХ и у Србији и у Црној Гори је спремно да се жртвује и импровизује како би убрзали позитивне процесе. Када би се осетио тај елан, сасвим сигурно би синергички ефекти били много већи а тиме и резултат бржи и извеснији.

Шта ви као научна институција чините на овом путу? Да ли је управо ваша циљна група - политичка елита? Да ли на њих на неки начин утичете?

Наравно, ми то покушавамо кроз наше деловање. Ми не можемо водити политику појединих држава нити нам је то намера. Међутим, као институција, ми врло често упозоравамо на негативне и девијантне појаве. Ми такође често критикујемо и ретко када подржавамо политичаре јер се подразумева да морају радити у интересу грађана који су их изабрали. Међутим кроз само упозоравање може се много тога учинити, поготово када се ради о сегменту организованог криминала и корупције који је реално рак рана свих тих друштава и који ће на крају крајева уколико се не предузму значајни кораци уништити и сама та друштва. Политичке елите делимично суделују у томе- и у криминалу и у борби против криминала.

Међутим, ако државе из ове регије не победе организовани криминал и корупцију, сасвим сигурно неће бити напретка, јер се једноставно ради о системском криминалу и системској корупцији. У овим државама, уколико нисте некоме нешто дали, буквално не можете ни један документ у надлежној институцији добити или пак убрзати тај процес. Дакле, ту се ради о ингеренцијама државе.

Заправо, сама држава кроз своје деловање, кроз разне законе, кроз јавне набавке, подстиче и саму корупцију која је нажалост постала саставни део живота у појединим државама. Док се то не искорени, а то је читав један процес, нема напретка. И без међународне помоћи и помоћи њихових безбедносних агенција, саме државе регије се не могу суочити са овим проблемом. Организовани криминал и корупција у региону су у толико високој фази да се сад саме државе не могу ефикасно супротставити проблему.

Које кораке Ви предлажете у борби против корупције у овим малим, ратом и економском немаштином намученим државама на Балкану?

Направио бих мали увод, како бих одговорио на ово питање. Подсетићу слушаоце да када су настале нове државе на Балкану, односно када су проглашавале независност – створила се врло јака веза између политичких елита и криминалних структура. До тога је дошло због тога што је политичким елитама, у тренутку настанка ових држава, била неопходна помоћ и услуге криминаллних структура. То је савезништво врло добро функционисало у кризним ситуацијама, односно у време рата на просторима бивше Југославије. Али, проблем настаје по завршетку рата, када је било потребно успостављати здраве друштвене и државне институције- није могло да се раскине поверење и чврста, готово трајна веза између политичких елита и криминалних структура. Наиме, криминалне структуре су тражиле услуге политичких елита- да ли кроз различите приватизације, да ли кроз неке друге услуге и ту везу није (било) могуће разбити.

Због тога је јако важно да се наруши то поверење између политичких и криминалних структура. То државе морају урадити саме. Узмимо пример Хрватске- где имамо хапшење и процесуирање и премијера и потпредседника владе. Тај процес мора бити започет и у БиХ и у Србији и у Црној Гори. Без покретања тих поступака и врло ефикасног процесуирања кроз правосудни систем, неће бити могуће борити се против организованог криминала на нижим нивоима. Када би се процесуирале политичке елите због криминала, то би била веома јасна порука и другима да се са таквом традицијом мора престати, односно да се тај криминал који је присутан у свим државама мора држати под контролом.

Према релевантним међународним истраживањима, скоро више од трећине суверених држава на свету не функционишу као државе у правом значењу те речи јер им не функционишу институције. И институције у државама на Балкану, нажалост не функционишу. Док институције не функционишу у правом смислу те речи, значи ни држава није држава.

Господине Бећировић хвала Вам на разговору. Свакако ћемо се чути и поразговарати и пре следеће годишњице Дејтонског споразума, желим да нагласим жељу да за следећу годишњицу резимирамо неке боље резултате, неки уочљив помак....

Лично бих волео да следећи пут говоримо о на пример значајно вишем бруто друштвеном производу (БДП) или националном дохотку по глави становника, привредном расту- да ти подаци заправо буду охрабрење за све људе који живе на овим просторима. Уколико се само будемо бавили изнова прошлошћу, ратом, последицама рата (наравно и тиме да се баве надлежни) а без економског напретка нема будућности. Једноставно, без јаке економије нема напретка и нема стабилности. А ове државе које су изашле из рата, морају имати јаке буџете због тога што имају високе социјалне трансфере, пре свега међу становницима који су жртве рата, како би задовољили те њихове потребе.

Јована Вукотић,