Држава може уштедјети најмање два милиона марака на службеним аутима годишње, Милорад Додик само на прању аута 25.000 марака а државна тајница није морала слупати службени џип у своје слободно вријеме. То су само неке од бахатости власти када користе службена аута које су им купили грађани Босне и Херцеговине о којима смо писали претходних седмица. Овај пут их нећемо критиковати. Доносимо једноставна рјешења која од политичара не траже да измишљају топлу воду. Њемачка, Аустрија и Швицарска већ су одавно ријешиле овај проблем. Словенија је једноставно преузела добра искуства богатих европских земаља које штеде гдје год могу.
Смије ли љубавница у службено ауто?
Наши би се политичари и државни службеници врло брзо и једноставно могли угледати на колеге из европе али не и безболно. Прихватање европских стандарда значило би да мање политичара уопште може имати службено ауто. У свом посљедњем извјештају о кориштењу службених аута у државним институцијама, ревизори су на основу искустава Аустрије, Њемачке и Швицарске направили приједлог правилника о кориштењу аута.
На самом почетку тог текста ревизори су разјаснили да службено ауто није привилегија политичара и државних службеника него лускуз који се користи само у хитним и пријеко потребним случајевима.
“Службена моторна возила смију се користити у службене сврхе ако се на тај начин добија на времену, штеде трошкови или ако су у поређењу са кориштењем неког другог пријевозног средства настали додатни трошкови оправдани у односу на хитност службеног задатка или уштеду на времену”, јасни су ревизори што значи да никада и ни под којим условима кориштење аута током празника неће бити дозвољено.
Прије него што сједну у луксузно службени аутомобил, политичари и посебно државни службеници ће морати доказати да је јефтиније путовати службеним возилом него трамвајем, тројелбусом, возом или таксијем.
Службени аутомобил у БиХ готово никада се не би користило за одлазак од куће до посла, уколико би се поштовале препоруке ревизора. Само би ријетки руководиоци одјела и службеници са дугогодишњим стажем имали такву привилегију као и инвалиди који не могу користити јавни превоз. У земљама које су ревизори користили као узор, службеници на посао не долазе службеним возилом.
“Овај вид путовања гдје год је то могуће, потребно обављати у облику колективног пријевоза”, пишу ревизори и додају да се нико осим државних упосленика не смије возити у службеном ауту па ни супруга, муж, дјеца, родбина а поготово љубавница.
Аутомобил ноћу не иде према кући него на паркинг
Службени аутомобил још рјеђе се користи 24 сата дневно у земљама Европске уније. Само на државном нивоу у БиХ прошле године је 350 аутомобила кориштено и након радног времена, викендима и празницима за све што је требало службеницима и политичарима – од одласка по цигаре до враћања из кафане након поноћи.
Европски назив за аутомобил који се користи и након радног времена је персонално службено возило и смије се додијелити само предсједнику Врховног суда, главном тужиоцу Врховног државног суда правде, повјеренику државне владе за питања лица са инвалидитетом, повјеренику државне владе за питања странаца, повјеренику државне владе за питања исељеништва, као и повјеренику државне владе за повратак избјеглица и обнову. Свега шест у односу на 350 колико се код нас користи само на државном нивоу. Из списка се јасно види да се аутомобил на цјелодневно кориштење даје само особама чија сигурност може бити угрожена и чији посао је искључиво да путују или не могу користити другачији превоз.
“Осим тога, корисник сноси трошкове паркирања возила за вријеме његовог кориштења и плаћа накнаду путних трошкова возачу возила”.
А возач не може бити свако. Ревизори препоручују да када год је то могуће треба запошљавати професионалне возаче. Њихов је задатак и да поправљају аутомобил и држе га у исправном стању.
“Он сам обавља мање поправке”, приједлог је ревизора и зато возачи морају имати завршен основни механичарски курс.
Уз све то, возач мора штедјети.
“Возачи моторних возила морају водити рачуна о економичном управљању возилом, посебно о придржавању препоручене брзине”, што значи да морају возити као и сви други обични смртници у БиХ – јефтино и по правилима – а не гурати са цесте све остале и занемаривати саобраћајне знакове како сада раде.
На крају сваког радног дана аутомобил би морао бити паркиран на посједу који припада држави. БиХ сада изнајмљује више од 150 паркинг мјеста на приватном паркингу јер има више возила него што је паркинга предвиђено, када се правила зграда бившег Извршног вијећа 1982. године.
