Перформанс са луком Марине Абрамовић

Видео познатог мајстора преформанса Марине Абрамовић приказује се у московској Државној галерији на Сољанки у оквиру Ноћне школе перформанса која је овде отворена.

Наравно, за поштоваоце стваралаштва Марине Абрамовић читав је догађај видети још једно њено дело. Посебно овде у Русији. Мислим да нећемо превише погрешити ако кажемо да је управо Марина Абрамович и открила уметност перформанса руској широкој публици. Што и не чуди: она је врло искусан мајстор перформанса, успешна и призната на Западу, где овај жанр постоји скоро 100 година. Мада, признајемо, он често код неискусног гледаоца изазива осећај протеста и неприхватања. Али како је једном приметила Абрамовић, многи не воле перформанс зато што су видели много лоших перформанса. Да кажемо искрено, човек има прилике да види мало добрих перформанса у животу.

Русија је већ имала прилике да види радове уметнице. Да подсетимо наше слушаоце да је на јесен 2011. године у московском Центру савремене културе била одржана ретроспектива радова Марине Абрамовић. Тада је било приказано око 50 њених дела, направљених током четири децеије.

Да, „бака светског перформанса“, како саму себе назива Марина, има велики стваралачки пртљаг. Мада, признајемо, да назовемо ову даму са блиставим осмехом у упечатљивим сензуалним уснама, како су је видели ових дана посетиоци галерије на Сољанки, баком, н еможемо. Као што не одговара ни оштим представама о бакама ни акција која се одвија на екрану.

Чак ако сте далеки од уметности, несумњиво, имали сте прилике да слушате за многе врло упечатљиве радове уметнице. На пример, за перформанс под називом Балкански барок, где је Абрамович прала брдо окрвављених костију, седећи на њеном врху. 1997. године овај рад је добио награду Златни лав на Венцијанском фестивалу. Ништа мање познат није ни перформанс Смрт себе када су Марина Абрамовић и њен колега и друг у буквалном смислу дисали један другим, док нису изгубили свест или Ритам 0, где је она дозвољавала публици да ради са њеним полуобнаженим безвољним телом све што пожели, предложивши да искористе за то више од 50 предмета, од руже до пиштоља.

Овог пута рад Марине Абрамовић представљен московској публици није тако трагичан. И чак нико не може овог пута да оптужи „баку“ Абрамовић за претерани еротизам. Али може поново да се позабави тражењем дубоког смисла скривеног под, рекло би се обичним дејством – једењем лука. Да, спот од 20 минута који се приказује у сали Галерије на Сољанки ових дана назива се исто тако једноставно – Лук. неочишћени љуто-горки плод уметница једе халапљиво. Златна љуска јој се лепи за лице, чује се хрскање, излази пена. Осаје само да се по ко зна који пут зачудимо стоицизму Абрамовић. Али шта све нећете урадити да пренесете публици своју идеју. У чему се она састоји, питали смо научног сардника Галерије на Сољанки Анастасију Мељченко.

- Са интепретацијом наравно није све једноставно. Као за свако уметничко дело, циљ перформанса је окретање унутрашњем свету човека. Лук су сузе. Лук није јело које једеш тек тако. Посебно ако је плод у љусци. Тако да се у акту гутања састоји отпор. Отпро свему о чему се говори иза кадра.

Јасно је да кад једеш лук не можеш много да причаш. Марина Абрамовић се побринула за то унапред, снимивши звучну пратњу за свој оброк. Иза кадра се у бујицама нижу њене жалбе: на мушкарце и аеродроме, на факс и телефон, на усамљеност хотелских соба. Као резултат – признање старости. Али зашто да се жури оно што неизбежно долази? То је питање.

- Наравно, старост је оно чега се жене плаше највише, каже Анастасија Мељченко. Али Абрамович је важно да зна каква ће она бити, који проблеми ће је бринути, а шта ће се показати недостојним пажње. И ада ће можда псотати јасно да оне жалбе које износи Абрамович у 20-минутном споту не треба да занимају жену, не треба ови унутрашњи монолози које води свака од нас да пуне предивне женске главе. У томе се и састоји смисао перформанса Лук.

Видео Марине Абрамовић Лук ће се приказивати у државној Галерији на Сољанки до 18. априла. Тако да поштоваоци уметности перформанса имају овде све могућности да још једном уживају у раду мајстора и да се позабаве трагањем за унутрашњим Ја.

Јелена Јегорова,