Американци као роба више класе

На дан када су Бостон, САД, па и читав просвећени свет уздрхтали од терористичког акта који је однео животе три гледаоца спортског маратона, у Авганистану, Сирији и Ираку, у другим кризним жариштима планете погинуло је на десетине људи, за којима међународна заједница није ни сузу пустила.

У ствари овај проблем постоји одавно. Свака трагедија у САД заклања по свом друштвеном значају било коју трагедију на било ком другом месту, макар ако је друга по реду величине трагичнија од прве. Говори научни сарадник Института за међународну економију и односе ИМЕМО РАН, политиколог Игор Хохлов.

- Људи, и то је сасвим природно, склони су да примећују оно што се тиче лично њих: догађаје који се дешавају под прозором, опасност која непосредно прети теби и твојој породици – то је заиста интересантно, то је оно што те брине. А то што се дешава у земљама које човек ни на карти не може да нађе, брине га у много мањој мери. Зато терористички акт који се десио на територији САД догађај је, као и било који догађај који ти се десио код куће. Терористички акт који се десио негде на другом месту једноставно је још један редак у вестима.

Многи експерти полажу кривицу на медије. Штампа је у стању да претвори једну исту причу у трагедију или фарсу, да раструби о њој читавом свету или да је остави анонимну. И по свему судећи, западни медији овде делују циљано, сматра Игор Хохлов.

- Терористички акти који се дешавају на територији САД важан су фактор политичког притиска на сопствено становнштво: то може да се деси свакоме, то може да се деси са човеком који је дошао на спортски празник или деци у спупермаркету. Људи се несумњиво плаше. И они поверавају држави своју заштиту. Политички и финансијски лоби на све начине експлоатишу тај страх за решавање својих задатака приликом расподеле буџета и слично. Терористички акт на америчкој територији је врло важан аргумент у предстојећим биткама на Капитолском брегу.

Савремени терористи схватају колико зависи власт од јавног мњења. Зато се данас ефикасност терористичког акта изражава не бројем жртава, већ временом у етру поклоњеном за његово осветљавање. При томе грађанима Америке нема смисла говорити о трагедијама које се дешавају негде ван животног ареала „златне милијарде“. Пошто обичном Американцу све једно је како живи обичан Авганистанац. И то није његова кривица, то је његова невоља.

Ради достизања мира било би сврсисходније изједначити вредност живота грађанина САД и грађанина било које друге земље. Али ради тога треба признати једнакост између свестрано образованог „белог оковратника“ – главног циља терористичких напада – и тамног сељака у директном и преносном смислу који је случајно доспео под ракетни удар беспилотне летелице. Американци не би били Американци када би бар на секунду допустили такву могућност.

Сергеј Дуз,