„Вером и истином је служио руској полицији...“

Већ смо писали да је у Словачкој преведена и да се припрема за издавање књига двојице руских аутора – Александра Здрановича и Владлена Измозика: „40 година на тајној служби. Живот и авантуре Владимира Кривоша“.

Историчар Владлен ИЗМОЗИК је испричао нешто о томе шта је довело његовог јунака у Русију, ко је он био – чувар основа државе из идејних убеђења или користољубиви љубитељ славе?

- Безусловно, припадао је делу словачке интелигенције која је сањала о независности од Аустро-Угарске и зато је с надом гледала ка Русији. Богата публицистика Кривоша прожета је мржњом према тадашњој Мађарској. Једном речју, може се рећи да се на нашој страни нашао због идејних разлога. Међутим, овде га је обузела жеља да направи каријеру, да постане познат. Таштина је главни подстицајни мотив његових поступака, као и оних отворених лажи на које наилазимо у његовим причама и сећањима.

На пример, био је избачен с прве године Бечке дипломатске академије, а касније је у свим анкетама наводио да ју је завршио. Иако није обављао никакву редовну дужност у библиотеци Зимског дворца он се представља као њен директор. Молбу да преведе „на танани француски језик“ ноту Троцког упућену земљама Антанте он тумачи као прво обраћање совјетске владе иностраним државама. После почетка Првог светског рата пише да је Србин, а не Словак, јер је званични циљ Русије – заштита Србије. После револуције Кривош се представљао као жртва царизма, иако је већ 1911. године имао лични аутомобил, седмособан стан и тројицу људи у својству послуге.

По мишљењу Измозика,

Њега је, несумњиво, привлачила материјална страна државне службе. Међутим, мислим да се највише руководио жељом да буде виђен. Јер, Кривоша су знали Николај II, Лењин, Столипин, Ђержински...

И велики Лав Толстој. Као што је познато, Кривош је као „фотограф-аматер“ ушао у круг пишчевих пријатеља користећи родбинске везе (брат у другом колену) с лекарем Душаном Маковицким и познанством с другим Словаком, војним лекарем Албертом Шкарваном. Како се уопште објашњава „словачки фактор“ у Толстојевој околини – словачком блискошћу или историјском случајношћу? Владлен Измозик размишља:

- Толстој је владао умовима крајем 19. и почетком 20. века. Привлачио је огроман број савесних људи који су желели да промене свет без крвопролића. Испоставило се да су Толстојеве идеје блиске Словацима. Али, истаћи ћу, не и нашем јунаку. Он вероватније жели да заблиста поред њих. Сумњиво ничега се не боји и фотографише се заједно с Толстојем и с људима из његове околине кад писац долази у Петербург да се опрости од свог друга који је доспео у немилост и издавача Владимира Черткова пре његовог административног прогонства. Све ово наводи на одређена размишљања о улози спољног сарадника царске тајне полиције поред Толстоја. Мислим да излазак наше књиге о животу и авантурама Владимира Кривоша на словачком језику у извесном смислу може да дезавуише његов лик који је створен код читалаца словачких истраживања. За њих је он „чист и невин“.

Живот Владимира Кривоша по мишљењу историчара из Санкт-Петербурга, није пример за углед. Али, треба имати на уму да је то био човек непоновљивог талента иако га је разједала таштина. Без њега би слика Русије пре и после револуције била непотпуна.

Гајане Ханова,