"Компас" за Космос

Будућност међупланетарних путовања је незамислива без навигационог система – сличног GPS или ГЛОНАС, само у космичком простору. Немачки радиоастрономи су предложили да се у својству природних светионика користе пулсари, тј. неутронске звезде које се сто пута окрену у секунди.

Пулсар шаље снажно електромагнетно зрачења у облику уског снопа, које при сваком обртају у тренутку "дотакне" Земљу. Тада апаратура детектује кратке импулсе на радију, у светлосном или рендгенском дијапазону. Када је 1967 први пут радиотелескоп добио сигнале пулсара, у почетку је то био шок: научници су помислили да их шаље нека ванземаљска интелигенција. Од тада је откривено око 2 хиљаде пулсирајућих звезда. Њихови импулси могу бити чести или ређи, али се понављају са високом учесталошћу. На том својству се и заснива идеја научника радиоастрономије Института Макса Планка у Бону: одредити положај апарата, чак и изван Сунчевог система.

Поента је у овоме: за навигацију је потребно најмање три пулсара са различитих крајева звезданог неба. Сигнал сваког је различит, у зависности од тачке у космосу ка којој лети апарат, "позив" од сваке од три звезде ће доћи код њега са извесним закашњењем у односу на предвиђени њихов долазак (што је извесно бродском компјутеру). Упоређујући закашњења, могуће је израчунати координате апарата у космосу - на истом принципу функционишу GPS и ГЛОНАС. Немци тврде да ће се локација брода моћи одредити са тачношћу од 5 км. Шеф Одељења за физику и еволуцију звезда Института за астрономију РАН Дмитриј Вибе сматра реалним:

- Мислим да ту нема ништа невероватно. 5 км – довољно је солидно растојање. То да ће оно бити достижно у целом Сунчевом систему, јасно је: величина Сунчевог система је занемарљива у поређењу са међузвезданим удаљеностима. Конкретна локација у Сунчевом систему не игра неку улогу.

За израчунавање путање планета, као и слање ка њима аутоматске станице, неколико деценија се користи другачији метод - радар. Према њему се прави математички модел који предвиђа како ће се кретати планете у свемиру. Он се може комбиновати са идејом Немаца, сматра професор са астрономског одељења Физичког факултета МГУ Владимир Сурдин:

- Овај модел треба ставити у компјутер свемирског брода. Тако да ће рачунар увек знати где је планета - иако он, тј. Космички брод, не зна увек где се и сам налази. За то су потребне пулсери. Они показују, где се летелица налази, а у компјутеру је програм који показује где се у том тренутку налази планета. И он зна све што му је потребно да би управљао летом.

На пример, броду је потребно да попуни залихе горива из складишта на једном од небеских тела у астероидном појасу. Како да пронађе пут до њега? У таквом случају, навигација је од од велике важности.

Према речима Владимира Сурдина, стварање таквог система неће ићи глатко. То што је одлучено да се користи само рендгенска компонента сигнала – добро је пошто је рентгенска оптика релативно мала. У супротном, морале би се узети радиоантене од десетак метара. Међутим, ренгенских зрака у космосу је мало, они ретко долазе, и за њихов пријем, такође, је потребна велика опрема, а у свемирском броду се рачуна сваки килограм. Али и то се може поправити - нова технологија ствара уређаје компактнијим, што видимо последњих деценија.

Борис Павлишчев,