Трианон: истина и измишљотина

Раст националистичких расположења и међудржавне напетости који се бележи у данашњој Европи, по правилу потхрањује се позивањем на регионалну историју. То је и схватљиво, Историја практично сваког региона пуна је неједнозначних догађаја и процеса, када су велике територије мењале своју државну припадност, а премештања (добровољна и не баш) читавих народа и етничких група коначно компликовала етно-религиозну слику.

На крају у региону се вековима формирало етничко преплитање и клупко узајамних претензија. Посебно очигледно се то види у региону Централне и Источне Европе који је преживео глобално прекрајање граница после Првог светског рата. Дајемо реч аналитичару Гласа Русије Петру Искендерову.

Да почнемо од историјских чињеница. У Транонском мировном споразуму централна тачка је била констатације губитка значајних територија за Мађарску, које је Будимпешта навикла да сматра својим историјским територијама. Румунији је припала Трансилванија и источни Банат, у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (претеча будуће Југославије) ушли су Бачка и западни део Баната. Словачка и Подкарпатска Русија били су укључени у састав формиране Чехословачке. Бургенланд је предат Аустрији. На крају је Мађарска лишена две трећине предратних територија и становништва.

Трианон из 1920. године није Берлин из 1878. године када су чланови «концерта великих сила» заиста имали за циљ да очувају међусобни баланс и активирали систем одвраћања и противтежа. После Првог светског рата на дневни ред је дошло не узајамно маневрисање држава Антанте и Тројног пакта, већ прекрајање Европе у интересима држава победница, које су се уз от суочиле са таласом националних револуција на територији исте те Аустроугарске.

Са ове тачке гледишта Трианонски мировни споразум само је фиксирао војно-политички статус кво који је постојао у том тренутку за Трансивланију, Словачку или Војводину. Што се тиче саме етно-религиозне и геополитичке слике региона – она се формирала током векова, и тешко да ју је могуће променити укидањем, или напротив, рехабилитацијом појединог историјског документа.

Актуелни ћорсокак о проблему Косова, озбиљне противречности у Босни и Херцеговини које трају, крхки баланс снага у Македонији сведоче о истом – о опасности од претеране апсолутизације појединих повољних само једној земљи демографских, историјских и других фактора. Решења сличних вековних историјских спорова треба тражити на основу сарадње и интеграције, а не путем новог прекрајања граница по прашњавим аршинима од пре сто година.

Петар Искебнеров,